Дунавско гнездо

Недавно смо, на предлог нашег читаоца Василија посетили једно домаћинство у Сурдуку, селу удаљеном тридесетак километара од Београда и 50 од Новог Сада.

Сурдук, то је углавном главна улица која води из Белегиша ка Сланкамену. На крају села, с десне стране пута је табла са натписом „Дунавско гнездо”. Капија широм отворена, кућа на спрат - ништа посебно. У дворишту се на травњаку шепури смоква чије се гране повијају под родом, а на столу испод трема домаће слатко од дуња. И без речи у ваздуху се осети спокој који око себе шире Александар и Драгана Пулетић.

Срели су се у Београду, заволели у Сремској Митровици, а настанили у овом сремском селу на обали Дунава. Нису Сремци, мада су попримили сремачке манире. Драгана је Крушевљанка, Александар из Бора. Драгана је сликар - конзерватор, факултет је завршила у Београду. Александар је знање стицао кроз праксу и доказао се као талентован самоуки дуборезац. Захваљујући мајсторском умећу, Републички завод за заштиту споменика га је ангажовао на обнови Хиландара. Срели су се пред једним иконостасом, он с длетом, она с кичицом.

- Радили смо на рестаурацији цркве Светог Димитрија у Сремској Митровици. Драгана је била ангажована на позлати и рестаурацији икона, а ја на обнови иконостаса, присећа се Александар.

Пре годину дана љубав су крунисали браком. Без сталног запослења и крова над главом у старту су били свесни да ће им живот у престоници бити трновит.

- Моји су својевремено купили плац у Сурдуку. Пре пет година смо мајка и ја решили да се овде настанимо, каже Александар, а Драгана додаје.

- Волим ово село, које поред житних поља, красе и бројни воћњаци и виногради. Овде имамо услове за рад и простор за живот.

Кућа из маште

Обилазећи домаћинство Пулетића постало нам је јасно да смо завирили у бајковит свет љубави, разумевања и узајамног допуњавања.

- Александар уме да направи оно што ја замислим, а онда мени препусти да дорадим, тако да је наша кућа плод заједничког маштања.

- У почетку ми није било јасно зашто дижу паркет и руше степениште, прича нам Љубинка, Александрова мајка. - Довлачили су џакове бибер црепа, кројили га, шмирглали. Драгана је била са стомаком до зуба, али јој то није сметало да заједно с мужом поставља цреп на степениште, да у ходнику прави мозаике.

(/slika2)Променили су и изглед старог смедеревца тако да дневној соби где су га сместили даје посебну атмосферу. Драгана је направила столове од ливеног гвожђа са каменим мозаицима. Александар је на плафон поставио дрвене греде. На прозорима су се нашле хеклане завесе, које је Драганина бака хеклала у жељи да унука има лепе столњаке...

Када су опремили свој простор, попели су се на спрат.

- Немамо стални посао, већ радимо хонорарно, када се укаже прилика. Зато смо се одлучили да спрат опремимо за госте који би овде долазили да предахну и осете чари живота на селу.

Договор кућу гради, каже народна изрека. Наши домаћини не само да су имали договор већ и енергију да све спроведу у дело.

- Опремили смо три двокреветне и једнокреветну собу. Све почев од кречења зидова урадили смо сами. Проблем је настао када смо решили да посао легализујемо. У Општини Стара Пазова нису знали како да нас категоришу, где да нас сврстају. Прво смо сеоско домаћинство у општини које се пријавило за бављење туризмом. Због нас је формирана комисија за категоризацију...

За сваког по нешто

- Мештани су гледали на све са неверицом, говорећи да одавде одлазе и они који су овде рођени - прича Александар. - Међутим, у Сурдук многи радо свраћају јер је ту познат рибљи ресторан, а ускоро ће почети да ради и коњички клуб. Драгана и ја можемо да пласирамо овдашње домаће производе од сира, меса и јаја. Доста нам је значила и подршка председника месне заједнице у Сурдуку Драгана Дроњка, коме се наша идеја за развој сеоског туризма допала.

Поред одмора од градске вреве млади пар је осмислио и разноврстан програм: излете, брање воћа и поврћа и припремање зимнице, дегустацију вина и домаће ракије. Гости, по жељи, могу на крстарење њиховим бродић „Прика”, у риболов, обилазак станишта ретких птица.

Пулетићи су се одлучили да организују и уметничке радионице у којима ће се учити цртање и сликање, израда иконописа, позлата, дуборез... Како кажу, то знају да раде тако да могу и друге да обуче.

- Све је некако кренуло на добро кад нам се пре шест месеци - каже наш домаћин - родила Олгица. Прво сам успео сам да оспособим брод за пловидбу, затим су стигли и први гости из Немачке, Италије и Ирске захваљујући међународнојбициклистичкој стази која пролази поред наше капије.

У дому младих уметника су бројни примери шта се све може када се двоје сложе, па и види како изгледају делови прелепог иконостаса из манастира Манасије који је овом брачном пару поверен на рестаурацију.