Отровна атмосфера

Посланици актуелног сазива Скупштине Србије криви су за лошу атмосферу у друштву, овакав закључак могао би се извући из оцена неких организација, политичара и аналитичара да се парламент користи за језик мржње и ширење нетолеранције. Кажу да су и начин како је донет Кодекс понашања и његове недавне измене потврда одсуства воље да се то промени. Тачно је да би за све било најбоље када би неки посланици, није их мало, ћутали, али нису они ни једини ни највећи проблем. „Отровну атмосферу” стварају сви који за сваку непристојност у свом и јавном говору својих истомишљеника имају оправдање, али им у туђем и тон изговореног смета.

Понашање посланика и језик који користе на мети је критика већ 30 година, од конституисања првог сазива у обновљеном вишестраначју. Свашта смо ту слушали, али и гледали. И у тој причи нема невиних. Грађани су, захваљујући директним преносима седница, могли да чују да их представљају „пацови”, „издајници”, „страни плаћеници”, „стеоне жабе”, „фашисти”, „криминалци”, „ретроградни елементи”... Могли су и да виде како радикали поливају водом и гађају ципелом председавајуће, али и како владајући „демохришћанин”, а да ничим није изазван, шамара опозиционог социјалисту, владајући „лигаш” псује мајку опозиционом радикалу... Свашта су могли да виде и чују, али из неког разлога, памте се само радикалске неподопштине, не и „досовске”. „Досовске” су у јавности биле оправдаване, јер су „припадници бившег режима то и заслужили”. У реду је било истоветно казнити и кривца и жртву, баш као и то што је жртви казна трајала дуже него кривцу, „због гласања, треба нам сваки глас”.

То што су се у парламентима земаља Европске уније, па и света, догађали много гори скандали него у нашем не значи да ми не треба да критикујемо наше представнике и да од њих захтевамо да се баве нашим проблемима, а не међусобним обрачунима. Свака власт пробала је кроз пословник да, како се то каже, „упристоји овај високи дом”, а ко мало дуже памти и прати скупштинска дешавања, мора да призна да су најдемократскија правила важила у „Милошевићевом парламенту”. „Упристојавање” је убрзано кренуло када је ДОС дошао на власт, па су уведене новчане казне, а у последњем сазиву у коме је ДС била стожерна странка власти стигло се до свођења права опозиције на минимум. Напредњацима, дабоме, на памет није падало да било шта ту промене. Било им је супер! Кад се опозиција пожали, добије подсећање – „само примењујемо оно што сте ви сами, не питајући никога, прописали”.

Стање у парламенту има своје место и у извештајима Европске комисије о напретку наше земље на европском путу, додуше, „гушење опозиције” у време преднапредњачке власти, упркос свему поменутом, такорећи није ни помињано, баш као ни хитни поступци, иако их никад више није било него у периоду 2008–2012. године. Но, и од претходне власти се тражило доношење Кодекса понашања, мада без инсистирања на томе, да не помињемо како то уопште није била тема разних овдашњих организација и свеколике јавности. Нешто се на томе и радило, али није било воље да се донесе. Ко је причу о Кодексу озбиљно пратио, могао је да сазна да већина земаља ЕУ нема овај акт, да су понашање посланика уредили пословником, а сукоб интереса, имовину и слично, регулисали Уставом и законима. Што ће рећи, баш као и ми, али за нас је то, што се тиче Европе, одједном постао императив, питање живота и смрти. И тако је Народна скупштина, е да би испунила захтеве ЕУ и ГРЕКО (групе земаља за борбу против корупције Савета Европе), 24. децембра 2020. донела Кодекс.

Кодекс није нешто нарочито променио понашање посланика, али је омогућио некоме изван парламента да пријави посланика за кршење правила и да тражи примерену казну. Неки су то право искористили и пријавили неколико напредњака за „говор мржње”, а од седморо „тужених” само је Србислав Филиповић кажњен јер је лидера СПП-а Драгана Ђиласа назвао „фашистом” и „нацистом”. Филиповић је и пријаву и казну заслужио, не само због ове дискусије. Коришћење оваквог речника је за сваку осуду, где год то било, а посебно у парламенту, баш као што је недопустиво у скупштинским говорима називати политичког противника „жутим прасетом”, или му надевати скарадне надимке, а често ћемо чути да је „Борис Тадић у народу познат као липицанер”, остале нећемо помињати јер се такви изрази у пристојним новинама не користе.

Нема тога ко ће речник многих напредњака, осим њих самих, назвати пристојним. И ту ништа није спорно. Занимљиво је, међутим, да никоме коме је, бар се тако представља, стало до пристојног говора у Скупштини Србије, ама баш ништа није засметало у говорима опозиционог посланика Шаипа Камберија (СДАС – Уједињена Прешевска долина), који повремено дође с припремљеним „рефератом” о „фашизму у Србији”, „диктатору Вучићу”, кога, посредно додуше, пореди с Хитлером. Не само да овакав речник никоме од жестоких критичара „говора мржње” није засметао него је Камбери слављен као, како на „Твитеру” написа једна новинарка, „пример како се један опозиционар понаша у Скупштини Србије”. Камберија не само да председавајући није казнио него му нико ништа није ни одговорио, не зато што нико то није желео, већ зато што је свако из владајуће коалиције знао да је одговор на овакву провокацију баш оно због чега је и изречена. Да су одговорили, обрадовали би све своје противнике, какве би то приче биле о бахатим напредњацима, угрожавању права припадника националних мањина, одмах би у Брисел отишла ситна књига о ужасима „узурпаторске власти”.

Ово је мала сличица која макар мало показује примену дуплих аршина у причи о говору мржње и „тровању атмосфере”, из парламента. Међутим, права слика о дуплим аршинима у причи о пристојности може се стећи малим освртом на претходни скупштински сазив у коме је било много више опозиционара. Вучић је називан „убицом”, „издајником”, „ратним хушкачем”, „диктатором”, „узурпатором”... Премијерка Ана Брнабић била је „обичан фикус, који је ту само да би понављао Вучићеве речи и спроводио његове одлуке”. Напредњаци су се „хранили фекалијама”, били животиње... Нису, дабоме, ни напредњаци остајали дужни „лопужама и криминалцима”... Све напредњачке увреде биле су, с правом, критиковане. Све „демократске” увреде награђене су аплаузима, уз пригодне коментаре зашто је све што је изречено и требало рећи.

Пристојни људи, без обзира на то чиме се баве, никада свог неистомишљеника неће вређати. Неслагање с нечијим мишљењем, ставом, поступком, изнеће аргументовано. Неће посезати за речима које би, да су њему упућене, доживео као најстрашнију увреду. Никакви кодекси понашања, а има их у многим професијама, ни од кога од нас неће направити пристојне људе. Кад сви будемо спремни да сагледамо своје понашање, да се упитамо да ли смо урадили или рекли нешто због чега би требало да се постидимо и ако признамо да јесмо, бићемо близу друштву пристојних. Тад нам ни атмосфера у којој живимо неће бити „отровна”.