Архивисти – чувари колективног памћења

Суботица – Коме су потребни архиви, која је њихова улога у будућности, како комуницирају са корисницима – неке су од тема које обрађују 14. суботички архивски дани.

Због епидемије у нешто мањем броју, Историјски архив Суботице успео је да окупи колеге из Новог Сада, Ниша, Зрењанина, Крагујевца, Ужица, Будимпеште.

– Запослени у архиви чине све да сачувају, обраде грађу и изађу у сусрет онима којима су ти подаци потребни. Неопходно је разумевање, потпора и помоћ шире друштевене заједнице у обезбеђивању материјално финасијских услова, као и у јачању свести о самом значају архива и писане документације” рекао је на скупу Стеван Мачковић, директор Историјског архива у Суботици.

Једно од питања које су обрађивали стручњаци из различитих архива било је и ко су корисници архивске грађе, и како рад архива усмерети и отворити и ка њима. Југослав Вељковски, архивски саветник из Историјског архива Града Новог Сада говорио је на тему „Архиви у 21. веку и дигиталне архиве или места сусрета адвоката, пензионера и историчара“.

– Питање дигитализације у архивима и њихове употребе има различите нивое. Један ниво је да се архива дигитализује и ставља на одређене платформе. Иако постоји законска регулатива, у Србији је дигитализован тек незнатан број архивских фондова. Дигитализује се несистематично и не у сврху сарадње са широм јавношћу, него због изложби, стручних скупова и томе слично. Закон обавезује архива да сву грађу дигитализују до 2030. године, то у Србији систематски није ни започето. С друге стране, дигитализација омогућава да шири круг може да приступи грађи. Ипак, ми живимо у друштву које још искључиво признаје печат и потпис као једино меродавно, тако да нама када се обрате странке, ми без обзира на модалитет захтева како нам се странке обраћају, одговарамо им на папиру – каже Вељковски за „Политику“.

Осим тога, пуна вредност дигитализације постоји само уколико је све дигитализовано, истиче Вељковски. У случају, примера ради, само једног фонда архива, фонда  Магистрата који обухвата период од 1748. до 1918. године значило би прављење барем два милиона снимака. За утеху је што ни много богатије и развијеније земље нису успеле да дигитализују целокупну своју грађу. Једно истраживање је показало, наводи Вељковски, да су национални архиви 27 земаља Европске уније, само у случају једног архива, имали скенирано 16 одсто документације, док су сви остали имали знатно мање.