Милунка Савић није заборављена

На Новом гробљу, у Алеји великана, на годишњицу смрти Милунке Савић (28. јун 1892–5. октобар 1973), наше хероине, чланови Завичајног удружења Рашчана „Милунка Савић” у Београду Горан Дрманац, Драган Марковић и Зоран Хр. Радисављевић положили су венац.

Милунка Савић рођена је у селу Копривница код Јошаничке Бање, општина Рашка. По објављеној мобилизацији, октобра 1912, Милунка се пријавила на једном од мобилизационих зборишта у Београду и регистровала се под именом Милун Савић. Под тим мушким именом борила се у балканским ратовима 1912. и 1913. У то време женама није било дозвољено да буду војници и учествују у борбама. Њен стварни идентитет откривен је после рањавања, у бици на Брегалници, 1913.

У Првом светском рату такође се пријавила као добровољац. Била је борац – бомбаш легендарног „Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука Српске војске „Књаз Михајло”. У јесен 1915, у Македонији, тешко је рањена у главу и тако повређена са осталим борцима повлачила се преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, у свој пук, где је учествовала у биткама 1916. Посебну храброст показала је у бици на Кајмакчалану, када је заробила 23 бугарска војника. У балканским ратовима и Великом рату рањавана је четири пута.

На гробу Милунке Савић, у Алеји великана (Фото: Завичајно удружење Рашчана „Милунка Савић”)

За показану храброст и војничке врлине добила је бројна одликовања: Албанску споменицу, Орден Карађорђеве звезде, Орден Светог Михајла, Орден Светог Ђорђа, Златну Карађорђеву звезду са мачевима, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”… Носилац је Ордена Легије части четвртог и петог реда. Као једини страни држављанин и борац у Великом рату, одликована је француским Златним крстом 1914–1918. са златном палмом.

После демобилисања 1920, у чину наредника, радила је у Босни и Херцеговини. Године 1922. удала се за Вељка Глигоровића из Мостара, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојили су још троје деце. Када се развела, са децом и сестром живела је у Степановићеву код Новог Сада. У потрази за бољим животом са децом прешла је у Београд. На молбу њених ратних другова, запослена је 1929. као помоћни радник за одржавање чистоће у Државној хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.

Французи су је између два рата звали да се пресели у Француску и добије француску војну пензију. Одбила је тај позив и изабрала да живи и ради у Београду и Србији. Краљевина Југославија би се сетила Милунке само поводом неких прослава и јубилеја на којима су генерали и министри причали о њеном јунаштву у ратовима од 1912. до 1918.

После Другог светског рата, нова комунистичка власт доделила јој је пензију, као знак поштовања за заслуге у Првом светском рату и држање током окупације. Старост је провела у скромној, оронулој кући на Вождовцу, окружена унуцима. Скупштина града Београда доделила јој је 1972. једнособан стан у насељу Браће Јерковић. Умрла је 5. октобра 1973. у Београду и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу. Њени посмртни остаци пренети су 10. новембра 2013. у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.

Приликом недавне посете Републици Србији, француски председник Емануел Макрон, мимо протокола, тражио је да посети гроб Милунке Савић. Требало је, изгледа, да се француски и српски председник, Емануел Макрон и Александар Вучић, поклоне сенима српске хероине из Првог светског рата па да схватимо колико је она и данас велика и поштована у свету.

Амерички сајт „Лајстверс” („Listverse”) уврстио је Милунку Савић на листу десет највећих жена које су се бориле у неком од ратова у току новије историје.

Признање од наше државе Милунка Савић добила је тек 40 година после смрти када су њени посмртни остаци премештени у Алеју заслужних грађана уз највише државне и војне почасти. Тако је неправда према Милунки Савић, делимично, постхумно, исправљена.

Завичајно удружење Рашчана „Милунка Савић”, у Београду, поднело је 2020. иницијативу Скупштини града, да се Милунки Савић подигне споменик у Београду, у парку Мањеж. Из Скупштине града још се нико није огласио.