Недеља, 05.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 2. 10. 2021.

Путеви којима само храбри ходе

И као кад се за Индију каже да у њу можеш ући на стотину врата, али излаза из ње нема, тако ни за мене више није било изласка, нити из Индије, у коју сам се враћао више пута, нити из зачараног круга мојих путовања, казао је велики хирург путописац проф. др Миодраг Цолић
Миодраг Цолић поред путоказа на Антарктику (Фото: из породичне архиве)

РАСТАНАК

Медији су ових дана јавили да је у далекој Шри Ланки преминуо српски хирург светског гласа, проф. др Миодраг Цолић. Већини нас, путницима обичним, та острвска држава у Индијском океану свакако није близу, али за београдског лекара то није важило. За човека који је остварио свој давнашњи сан да се запути, и стигне, у све земље света – оне с листе УН – никакви далеки меридијани једноставно нису постојали! А својевремено, када се та његова велика планетарна авантура завршила, у књижарама се појавио и Мој пут око света / My Journey Around the World, та изузетна, претешка, двојезична књига – споменик свим тим чудесним Цолићевим ходољубљима.

Ова колосална књига, својом величином и значајем, код читаоца провоцира и запитаност откуд толико упорног и страственог путника у тој особи која је тежила да буде много више од класичног глобтротера, иако путовања баш и нису била у тако тесној вези с његовим основним занимањем. Питање је једно, али могућих одговора је прилично.

Један је да се за Микија Цолића, како су га звали пријатељи, потрага за лепотом није завршавала у операционој сали – и на лицима задовољних пацијената. Ти његови прохтеви естетске природе као да су били знатно већи од оних уско повезаних са самом струком пластичног хирурга. Своју личну сферу лепоте он је проширио на укупни земаљски шар. Његово око и перо готово хируршком прецизношћу проналазили су оно најлепше у световима које је походио. У овом случају професионална деформација показала је и многе своје добре стране. А Цолић као да је управо то и желео: да види, али и да нама покаже, та разна лепша лица овога света о коме често баш и немамо најбоље мишљење.

Сумњу да у лепоти најпре лежи одговор на наведено питање пробудила је и једна реченица која се у овај контекст згодно уклопила. Из пера је Иве Андрића и гласи: „Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља.” Претпостављамо, не стоји она случајно, као некакав мото, на истакнутом месту једне друге књиге – Моје ново ја – настале у коауторству с млађим братом Миланом, такође хирургом и љубитељем „доброг пута”.

Међутим, у породичној историји Цолића постоји и уверење да је њима путовање у крви. Наслеђено, додуше, са женске, мајчине стране. О генетским стазама ту се ради. Наиме, њиховом деди Петру, пиротском велетрговцу, пошло је за руком да тамошњи чувени качкаваљ пласира и на инострано тржиште, чак и до далеке Америке. Због једне дедине неискоришћене, али изузетне, бродске карте родила се права породична легенда о зову даљина којем тешко одолевају. А шта се тачно десило… и после било. Када је деда одлучио да се са свог далеког прекоокеанског службеног пута врати у Европу, за тај повратак изабрао је једну помпезну пловидбу потпуно новим, а већ славним, бродом, тада највећим на свету. О „Титанику” је реч, а који до Америке никад није допловио. Та незаборавна трагедија на Атлантику, и деда Петар, срећом само пасиван лик у тој причи, дубоко се урезала у свести потомака. За поједине од њих, кажу, то као да су били некакви судбински путокази и сигнали за будућа освајања светова, који ће им то истом мером узвраћати. Наиме, људе отвореног ума, жедне знања свакојаког, душе радознале и пустолове разне није ни превише тешко освојити.

Са Ангелином Атлагић у држави Вануату, на јужном Пацифику

А те пустоловине Микија Цолића почеле су још у његовом ђачком и студентском добу, и незамисливе су биле без вреће за спавање у пртљагу. Европу је он лако освајао, али је прави подвиг био кренути све даље и даље. А то прво велико даље био је пут у Индију, и њене оближње крајеве. За доктора путника била је то истинска животна прекретница… О томе је оставио и писани траг: „После више није било повратка са пута стремљења ка новим путевима. И као кад се за Индију каже да у њу можеш ући на стотину врата, али излаза из ње нема, тако ни за мене више није било изласка, нити из Индије, у коју сам се враћао више пута, нити из зачараног круга мојих путовања.”

Из свог света медицине и науке Мики Цолић је крупним кораком улазио и у свет уметности. Није то неочекивано јер се он још као млад лекар исказао и као песник, аутор збирке Траг вечности. А на његовом даљем „путу кроз уметност” имао је заиста изузетног водича – супругу Ангелину Атлагић, костимографкињу и сценографкињу, такође особу завидне интернационалне репутације, уз коју му је позориште постало једна од најомиљенијих кућа на мапама многих градова. С друге стране, она је постала његов чест пратилац на поодавно зацртаном путу око света доктора Цолића.

У оном „Путу” из књиге је, разуме се, и Шри Ланка, та његова последња животна станица. Назвао ју је, у запису из далеке 1989. године, Рајским острвом и тиме као да је антиципирао да му је та лепа земља суђена у животном финалу и да ће јој се једном вратити. Путописац је био задивљен не само панорамама које су му се пред очима смењивале већ и разним другим живописним призорима. Видео је он тамо: лење бикове на чијим леђима чуче мали бели ждралови; жене које носе огромне корпе препуне лепог цејлонског чаја и од тих „жбунова” на леђима главе им се не виде; сиротиште за мале слонове који живе без мајчине неге и ту је њихов дневни оброк 50 литара млека, на чему им сиротиња завиди… Посебно импресиониран био је храмом Будиног зуба у планинском месту Кенди, коме зуб времена није нимало умањио лепоту и велелепност, том здању где се вековима чува та мала, а за будисте велика реликвија.

Осврћући се на племениту намеру писца књиге Мој пут око света да своје утиске и сазнања с тог пута подели с другима, Јован Ћирилов је написао: „А ти други смо ми који његову књигу држимо у руци. Помало као да са оним што је између њених корица држимо, као Антеј, свет у својим рукама.” Том својом мисијом великог путника и својом јединственом књигом Миодраг Цолић заправо као да је и желео да пригрли цео овај наш свет. И све нас подсети да га можемо учинити бољим и лепшим!

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ne treba zaboraviti ni Stevana Pesica
Putopisac i profesor na filozofskom fakultetu Stevan Pesic je obisao Tibet, Nepal, Butan, Sri Lanku... i napisao divne putopisne romane.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.