Крај епохе авантура

Драма која се донедавно дешавала у Авганистану, њен узрок, нељудско трајање и трагично окончање, као да су ударили својеврстан завршни печат на оно што смо тако себично тумачили као – „наше доба”. А то „наше доба”, сетимо се, до данас опстаје на резултатима два велика рата који су обележили 20. век и у директну смрт одвели више од 80 милиона људи.

Отворено је безброј недоумица на које човечанство, до сада, није нашло прави одговор. Бес, резигнација, јавно ликовање, потајно одобравање, сумње... као да се све слило у једно питање: Какав свет можемо да очекујемо након што је иза америчког генерала Криса Донахјуа на писти аеродрома у Кабулу, и под инфрацрвеним светлом, коначно затворена утоварна рампа последњег америчког војног транспортера.

Како је уопште могуће да један војни пораз, толико удаљен од блештавих светских престоница и тамошњих збивања, у тренутку промени глобалну слику света? Као да се људско схватање времена, у којем битишемо сада већ више од једног века, „излизало” од претеране и неумерене употребе. Не треба ни сумњати да ће многи искористити новонасталу збуњеност да рашчисте неке личне рачуне, ублаже трауме, незадовољства, да наплате ненаплаћено... Јер, какав год и чији год био следећи корак у садашњим околностима, одговор прети да остане недоречен.

Америка је у дефанзиви. Европа као њен први пратилац је – шокирана. Русија се додатно утврђује. На Далеком истоку, у Кини и Јапану, значајно подижу обрве. Да ли је, ето, дошло њихово време? „Мали” се премишљају: ако може Авганистан... Међународне организације, пре свих Уједињене нације, су затечене... Сазнање да је Други светски рат био само покушај освете за пораз у Првом, и да су оба резултовала тек темељитом поделом света, изазива зебњу.

Америчка збуњеност неће дуго трајати. Како би и могла уз толико нагомилано наоружање, логичну неопходност да се оно стави у функцију и потребу да се паре уложене у њега врате улагачима. Питање је само колико дуго ће свет чекати да се нешто деси и где. Једино што је извесно је да у креирању будућих авантура Вашингтон неће моћи да рачуна на све досадашње савезнике. Напротив, неки од њих би се могли наћи и на страни противника.

На Старом континенту су свесни да оно што су замислили оснивањем Европске економске заједнице 1957. и њеним претакањем у Европску унију 1993. нису завршили посао. Недостајала им је искреност, она која би све земље чланице, све њихове народе, велике и мале, учинила једнако срећним и задовољним. Фактичким препуштањем Америци да води заједничке послове додатно су себи везали руке. Једноставно, са оне стране Атлантика другачије се размишља. Или је тако барем чињено до последњег авганистанског корака већ поменутог генерала Донахјуа.

Демократија, онаква какву промовише та и таква ЕУ, показала је многе слабости. Прва и основна свакако лежи у чињеници да је иста појединима и – наметнута. Друштвени системи се мењају када се потроше и постану неефикасни. На истоку Старог континента ти системи нису били у потпуности истрошени. Уместо тога – укинути су. А то рађа инат. Пример Русије која је за само двадесет година успела да се из фактичког безнађа на глобалну сцену врати као једна од водећих земаља то најбоље потврђује.

Није захватање у капиталистичке воде оно што је опоравило источног џина. Показало је то и хаотично време Бориса Јељцина. Опоравио га је повратак себи, сопственој традицији, непољуљаној вери у сопствену снагу. Неки ће, наравно, рећи да је то и повратак аутократији. Можда, али слепо веровање у Вашингтон и Брисел није ништа мање пристајање на аутократију. Напротив, далеко је опасније пошто потире веру у самога себе.

У таквим околностима евентуално окончање мандата руског председника Владимира Путина (2026) поприма сасвим ново значење. Уосталом, као и скори одлазак у пензију немачке канцеларке Ангеле Меркел или иступање Велике Британије из европске породице. А реч је о тектонским поремећајима који већ изазивају неспокојство у круговима чврсто везаним за важећи глобални поредак.

Такође, када већ говоримо о Старом континенту, „својеглавост” коју све више исказују Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка... најјаснији је показатељ несавршености Европске уније. А стомаци су свима једнаки. Проблем представља и чињеница да из Варшаве и даље нетремице гледају ка Вашингтону док остали, опет свако за себе, покушавају да се снађу ту где јесу, свесни да им је Русија, од чијег патронатства су се „коначно откачили”, и даље први сусед. Испоставило се да је европски простор исувише мали да би ико на њему могао да каже да је довољан самом себи. Балкан је за то најбољи пример.

Са друге стране притисак који на светску економију и безбедност врше Кина, Индија и поново пробуђени Јапан, врло јасно најављује да ће очи света у не тако далекој будућности бити приковане за исток наше планете. Нада да ће тај притисак (због географског распореда) највише погодити Русију полако али сигурно бледи. Не због слабости тамошњих земаља у односу на евроазијског џина, већ из чињенице да у Москви не гледају на све као на опасност већ као на шансу за сопствени напредак и промоцију. Не са позиције силе, већ са позиције партнера који и те како може да се уклопи у интересе новонаступајућих. Тако гледано, даљи останак Путина на власти већ и самом својом могућношћу ремети многе планове на Западу.

Хтели то или не, судионици смо новог доба. Велики ратови, они који обликују животе целих генерација, све више излазе из моде. И поред убрзаног развоја борбене технике. Да ли ћемо „одушак” пронаћи у освајању свемира, остаје да се види. На овој нашој планети свака будућа авантура скопчана је с превише опасности.

Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa