Раде прековремено да би зарадили више од минималца

Чему ће нам служити брзе пруге, ако не будемо имали инжењере, машиновође, колске отправнике, али и мајсторе механичаре и возовође, све оне који треба да одржавају железнички саобраћај? Зашто би готово половина од око 10.500 радника у „Србија каргу”, „Србија возу”, „Инфраструктури железница Србије” и „АД железници Србије”, друштвима која су некада чинила ЈП „Железнице Србије”, наставила да зарађују испод износа минималне зараде сваког месеца и тако већ годинама, када је то супротно закону? Због хронично ниских плата и, како кажу, раније неиспуњених обећања премијерке Ане Брнабић о повећању зарада, синдикат „Србија карго” најавио је да ће запослени из тог друштва у другој половини октобра започети штрајк глађу испред Владе Србије, ако до тада не буде постигнут договор са државом. Ипак, како незванично сазнајемо, састанак штрајкачког одбора са Брнабићевом у Немањиној могао би да буде одржан већ данас.

– Премијерка нам је обећала да ћемо добити нову методологију и вредност радног часа, јер се све то код нас не спроводи по закону. У сва четири железничка друштва више од 40 одсто радника прима плате ниже од минималне. Стање је веома лоше, јер имамо неквалификоване, квалификоване и висококвалификоване раднике који добијају исту плату, то јест минималац. Тако, рецимо, радник без квалификација ради на месту фарбара и прима исту плату као и робни благајник са четвртим степеном стручне спреме. Они имају минималац, од 32.000 динара, али добијају за око 3.000 динара нижу зараду, док им фирма из буџета доплаћује износ до минималца. Такву плату имају и возовође, односно капетани возова и колски отправници – набраја Зоран Дашић, председник синдиката „Србија карго” и подсећа да се вредност радног часа мења сваке године, али не и у железничким друштвима.

– Код нас је тако већ пет-шест година и по том питању, ми радимо мимо закона. Минимални радни сат треба да буде 183,89 динара, а код нас запослени раде за отприлике 78 динара по часу, што је далеко испод законом гарантованог износа – додаје он.

Иначе, са ресорним Министарством грађевинарства представници синдиката имају редовне састанке како би превазишли проблеме. Дашић наглашава да им надлежни увек сами признају како Министарство финансија каже да за њих нема новца.

– Ове године смо добили повећање од пет одсто, али то је ништа у односу на све пређашње проблеме. Јер, истини за вољу, зараде у предузећу „Србија карго” нису подизане од 2015. године, док су у осталим државним предузећима увећаване више пута – напомиње Дашић.

Просечна плата у сва четири железничка друштва износи око 58.000 динара, али то није права слика стања, уверавају синдикалци, јер директори примају од 180.000 до 200.000 динара, а с друге стране, гро радника мање од минималца. Додатни проблем им је и то што су многи радници принуђени да раде прековремено, да би зарадили неки динар.

– Рецимо, машиновођама, којих у сва четири друштва има око 1.000, стартна плата износи 36.500 динара. Неки од њих, наравно не сви, раде прековремено, па изгурају и до 200 сати месечно на послу. На тај начин могу да зараде између 100.000 и 120.000 динара. Ипак, таквим радом они угрожавају безбедност железничког саобраћаја – наглашава Дашић.

Проблем је и то што нема довољно радника у железничким друштвима, а просечна старост запосленог је око 50 година.

– Немамо довољно возовођа, машиновођа, маневриста, радника који поправљају локомотиве, а тек у будућности неће имати ко да нам ради. То је све тако, јер је још 2015. Зорана Михајловић, док је била на челу Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, упропастила железницу лошим реструктурирањем и поделом на четири друштва. Велики број радника, који је у међувремену због тога напустио „Железнице”, ново запослење је пронашао код приватних оператера, што је у кратком року направило конкуренцију „Србија каргу” – присећа се Дашић, и додаје да је недавно још једна ситуација узнемирила запослене, јер је Министарство финансија расписало конкурс за консултанта због даљег реструктурирања предузећа.

– Из свега наведеног запослени су закључили да треба бежати, па су и инжењери почели да одлазе у конкурентске фирме. Већ је доста отишло 2018. године, а од 2015. до сада већина њих која је добила отказе прешла је да ради код других приватника. Чак и пензионери одлазе да раде тамо – наводи он.

У допису који су упутили ресорном министарству, тражили су изјашњење од власти и руководства о материјалном стању друштва и положају запослених, завршетку деобе имовине, дугова и возова, али и да се синдикати обавезно укључе у предвиђени процес даљег реструктурирања.