Господин промашај

Шеф идеолошке комисије је пресудио – Србија не може у либерално-демократски свет док је Вучић њен председник. Да смо у доба Совјетског Савеза и да нам шеф неке идеолошке комисије из Москве овако пресуди, морали бисмо добро да се забринемо за своје здравље. Овако, нема разлога за страх, комесар је само Данијел Сервер, амерички професор, познајемо га као стручњака за Балкан, како га деценијама потписују медији. Деценијски лобиста косовских Албанаца је, дакле, преломио и затворио врата Србији под Вучићем за улазак у либерално-демократски свет, у долину праведних и слободних за коју он лично има лиценцу да пушта и избацује.

Помало је тужно гледати човека с врхунским образовањем (Принстон) и академском каријером на једном од најпознатијих америчких универзитета (Џонс Хопкинс) како на заласку радног века „одрађује тезгу” за групу смутљиваца из Приштине, који су нешто најдаље што постоји и од либералног и од демократског. Серверова пресуда Србији тужно је, колико и комично, лупање шаком о сто једног сујетног човека, бесног што се не остварује ништа од онога што говори већ 30 година. А пре свега независност и међународно признање Косова, а с друге стране ударање Србије штапом по глави, као јединог кривца за његове неостварене прогнозе.

На свом блогу, који изгледа као да је део пројектног аранжмана с владом у Приштини, Сервер нема дилему и закључује да је Србија „изгубљена за либерално-демократски свет”, све док је води Вучић. И да је време да се Америка и Европа око тога пробуде и да престану да се „удварају” српском председнику за његове услуге.

Заробљен у раним деведесетим годинама, са ставовима који су неупотребљиви за било кога, а нарочито за америчку владу, којој упорно сугерише шта треба да ради, Данијел Сервер не заслужује никакво сажаљење. Заслужује само презир и као стручњак чији је посао да објективно анализира и процењује догађаје, што не уме да ради, и као морално проблематична особа која је свој интелектуални капитал ставила у службу једне насилне, популистичке, екстремистичке политике, каква је приштинска.

Све чега се дотакао је промашио. Косово није независно ни међународно признато како би он хтео и каквим га годинама представља. Србија ни данас ни убудуће неће да призна ту независност, што он упорно тражи као чаробни штапић за решење свих проблема на Балкану. Специјални суд за злочине ОВК над Србима неће проширити своју надлежност на Србију, што је захтевао од америчке владе. Приштина није задржала таксе од 100 одсто на српску робу, иако их је жестоко убеђивао да ту хајдучију што дуже оставе на снази. Мадлен Олбрајт не учествује у дијалогу Београда и Приштине, иако је Сервер на то полтронски позивао, знајући за њен утицај у Стејт департменту, желећи да се о то окористи. Промашио је и око Мирослава Лајчака, ниподаштавајући га на почетку преговарачког мандата да „неће помоћи” том процесу, јер, забога, његова Словачка још није признала Косово. Ни „Отворени Балкан” не пролази код Данијела Сервера, то је за њега „лоше дефинисано предузеће”, јер ће Косово у њему бити неравноправно(?!).

Овај „господин промашај” данас не да Србији да уђе у свет либералних демократија и препоручује (коме?) да се подрже „озбиљне либералне демократе унутар Србије и у региону”?! Овде нема конкретних имена, али у Серверовој препоруци недостаје само фотографија Албина Куртија, кога вашингтонски професор у интервјуима ословљава присно –Албин. И када су га сада питали да ли стварно верује да је Курти либерални, демократски лидер са визијом, Сервер га је описао као „снажног заговорника људских права”, који, ето, има и јаку подршку албанских националиста?! Одакле му та подршка, ако му је гадна и ако не ради све да баш њу добије?

Немамо никакво сажаљење, али можемо да разумемо Серверову фрустрацију, јер данашња Србија и Александар Вучић су заиста ноћна мора за све што он заговара деценијама. Они су једини конструктивни део преговора под окриљем ЕУ. Србија и њен председник су и креатори и највећи промотори јаког повезивања у региону. Српска економија је убедљиво најздравија на југоистоку Европе и њен убедљиво највећи магнет за велике инвестиције, пре свега са Запада. Србија је у светском врху по томе како је излазила на крај с пандемијом ковида 19 и кад је реч о народном здрављу и о подршци својим грађанима и економији да је лакше преброде. Србија је регионални шампион у отворености према другима, у свему ономе што је абецеда либерализма и демократије, којима Данијел Сервер треба да учи своје студенте. То не мора да прочита овде, све ово су говорили председник Бајден, Ангела Меркел, Макрон, Урсула фон дер Лајен, лидери великих европских демократија, али и Светска банка, Светска здравствена организација, Си-Ен-Ен, „Фајненшел тајмс”, па и његов Универзитет „Џонс Хопкинс”.

Све је то узалуд. Ништа од тога се не уклапа у Серверову поделу на добре и лоше с почетка деведесетих, коју не жели да промени, макар се ништа што каже не додиривало са стварним животом. А нарочито се не додирује с очекивањем Приштине да, кад год је густо, ускочи неким новим блогом и интервјуом где ће да буди Америку и Европу и да их зове да се опамете, јер Србија је „проблем на Балкану, то није Косово”, како је прошле године говорио у Конгресу САД.

Данијел Сервер приводи каријеру крају као један од многих интелектуалних паразита и најамника, који су у тешким деценијама на Балкану видели само прилику да постану „неко”, или, ако су „неко” већ били, настојали су да то уновче. Метафорично или буквално, разлике нема. Огромне промене у Србији, а нарочито у њеном односу према свету, које за време Александра Вучића небројено пута поздрављају највећи светски ауторитети, не додирују Данијела Сервера. А и зашто би? Већ 30 година једно мало балканско тржиште „купује” све његове промашаје и илузије, иако стварни живот иде сасвим другачијим током. Цену за ову превару платиће свако ко у њу и даље верује, а озбиљан демократски свет и Србија као њен део свакако нису међу њима.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa