Век од рођења глумца Радета Марковића

Читав век дели нас од рођења драмског уметника Радомира Радета Марковића. Београдско драмско позориште, кућа за коју је био посебно везан, обележава 100 година од рођења овог хистриона домаћег глумишта. Тим поводом данас у подне, у фоајеу БДП-а биће отворена изложба фотографија из представа у којима је играо овај маг глуме, дугогодишњи члан театра на Крсту чија велика сцена носи име „Оливера и Раде Марковић”.

 Сценски опус Радета Марковића од почетка каријере уграђен је у темеље после рата тек основаног градског театра: Београдског драмског позоришта. Припадао је првој генерацији глумаца који су заслужни за „златно доба” позоришне куће на Крсту. Почетком педесетих година прошлог века, уз искусне уметнике какви су били Евка Микулић, Бата Јанићијевић, Јован Николић, дошла је генерација управо стасала, као што су Милан Пузић, Милорад Волић, Предраг Тасовац, Бата Паскаљевић, Ксенија Јовановић, Олга Ивановић, Татјана Лукјанова, а придружују се и Властимир Ђуза Стојиљковић, Предраг Лаковић, Михајло Викторовић, Миодраг Поповић Деба, Оливера Марковић, Олга Станисављевић. Међу њима је био управо: Раде Марковић.

Рођен на данашњи дан, 14. октобра 1921. године у Београду, којег је тако волео, Раде Марковић најпре је студирао Технички, а затим прешао на Филозофски факултет у Београду, да би се потом посветио глуми, на почетку само аматерски у просторијама Коларчевог универзитета. У тој групи је била и Оливера Ђорђевић са којом се венчао 1945. године. Од 1951. године када је постао члан БДП-а, остварио је више од двадесет улога, укључујући и роле у култним остварењима попут „Смрти трговачког путника”, „Мачке на усијаном лименом крову”, „Лова на вештице”, да би 1958. за лик Николетине Бурсаћа у истоименој представи био награђен Стеријином наградом.

Прича се да је Бранко Ћопић после премијере „Николетине Бурсаћа” (1957) одушевљено рекао Радету Марковићу да није сигуран ко је створио Николетину: он или Раде.

Чувена је и анегдота из тог времена: како је Марковић играо из вечери у вече представе у БДП-у, а по томе који му је костим окачен у гардероби знао је шта је на репертоару.

Шездесетих година, због фузије БДП-а и Позоришта на Теразијама у Савремено позориште, Марковић прелази у слободне уметнике, али се театру на Крсту враћа кад год је било прилике. Почетком осамдесетих, када је редитељ ове уметничке куће био Паоло Мађели, Марковић је био стални гост и остварио је незаборавне улоге попут Јоакима Вујића у „Јоакиму” (1979), Салијерија у „Амадеусу” (1981), Михајла Павловића у „Сабирном центру”.

Марковић је добитник многобројних признања: две Стеријине награде за улоге у представама БДП-а: 1958. године за улогу Николетине Бурсаћа и 2002. године за улогу Пуковника З. у представи „Пандорина кутија”, „Добричиног прстена” (1998), статуете „Јоаким Вујић” за допринос позоришној уметности, Књажевско-српског театра из Крагујевца (2005)... Остварио је и бројне филмске улоге, режирао је два документарна филма, и био и професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Током пет деценија глумачког рада, Марковић је стекао неподељена признања критике, публике и колега због најмање два разлога: дубоке оданости и пуне посвећености позиву, што је најчешће доносило врхунска остварења, као и непосусталог трагања за новим, савременим и модерним глумачким изазовом и изразом, којим је настојао да помери стандарде у глуми у чему је био један од твораца авангардних позоришних путева у нашој културној сцени.

Раде Марковић преминуо је 10. септембра 2010. године, припремајући нову улогу у представи „Три сестре” Иване Вујић у којој је специјално за њега написан и адаптиран лик А. П. Чехова, у 89. години у Забоку, у Хрватској. На Дан позоришта 2011. године, 20. фебруара велика сцена БДП-а понела је његово име, а од октобра 2019. зове се „Оливера и Раде Марковић” по назаборавном пару који је обележио „златни век” ове куће културе.