Казивања Енрика Јосифа о Србима

Скоро двадесет година од смрти Енрика Јосифа, име овог српског композитора и академика јеврејског порекла мало коме, сем бивших и садашњих студената Музичке академије, буди сећање на богати опус овог културног радника. Истовремено, заједно с његовим композиторским радом, у историјски запећак запали су и његови говори против неправде и новинарске сатанизације Срба деведесетих година прошлога века.

Рођен 1. маја 1924. у имућној породици београдских Јевреја, у средини окруженој културом, надарен талентом за музику, Енрико Јосиф, уз свог приватног учитеља музике, композитора Владислава Гринског, пише своје прве композиције. Ратну 1941. и бомбардовање Београда дочекује с мајком и братом (отац му је преминуо још 1937) у Сарајеву. Одатле преко Дубровника, Сплита и Корчуле (где је илегално боравио у једном хотелу) стиже у варошицу Бедонија, где борави све до капитулације Италије. Након тога прелази у Швајцарску код свог деде, где дочекује крај рата. Прве послератне дане проводи у Београдској синагоги, да би се касније преселио на адресу Кнегиње Зорке број 13, где на списку станара и данас стоји његово име. Убрзо уписује Музичку академију на којој дипломира 1954. у класи Миленка Живковића.

Педагошки рад започиње као наставник у Нижој музичкој школи „Војислав Вучковић” (1955–1956) и Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић” (1955–1957). Након смрти професора Живковића прелази са позиције асистента на његово место на Одсеку за композицију. Године 1965. изабран је за доцента, а потом за ванредног (1970) и редовног професора (1976). На тој позицији остаје све до пензије 1989. године. Поред мноштва дела, у која је уткао јеврејске културне елементе свога бића, посветио се и српској историјској тематици, створивши „Смрт Стефана Дечанског, сценски летопис за рецитатора, хор и оркестар”.

Одраставши у толерантној средини, међу Србима као пријатељима и комшијама, деведесетих година прошлог века јавно се успротивио да припадницима српског народа буде додељен епитет последњих великих негативаца двадесетог века. Посебно вреди нагласити његов говор 2. маја 1997, као део документовања сведочења преживелих Јевреја Другог светског рата за Меморијални музеј Холокауста Сједињених Држава, где је Енрико, поред својих сећања на године страдања у Другом светском рату, искористио и прилику да истакне неоправданост медијске сатанизације српског народа. Упоредио је симболику Јасеновца међу Србима као логора Дахау код Јевреја, о неопходности да се не забораве и не занемаре српска страдања у НДХ, истакао је да српско друштво у својој самој суштини гаји велику толеранцију и љубав према појединцима других вера и нација, те да он као Јеврејин никада није осетио ни трачак мржње. Осврнуо се притом и на писмо послато главном рабину Француске, у којем је позивао француске Јевреје да не подлежу пропаганди која се тих дана ширила о Србима.

О Енриковом залагању за истину о Србима могло би много да се каже и напише. Но, због ограниченог простора желим само да приупитам: Да ли смо као народ спремни да се присетимо оних који наше доброчинство нису заборавили у најтежим данима?

Никола Дубаић,
историчар, Београд