Kа покрету малих и средњих земаља

Обележавање 60 година Покрета несврстаних у Београду даје повода за размишљање о могућностима да се суперсилама – када су неправедне, односно њиховом деловању путем силе, наметањем присиле, условљавања и мешања у унутрашње ствари појединих земаља – створи и организује колико-толико успешан одвраћајући и амортизујући одговор.

За трећи миленијум и 21. век, на основној идеји Покрета несврстаних може се креативно, не само државнички и дипломатски, стратегијски и практично, већ и индивидуално размишљати о начину задовољења потребе остваривања колективних интереса земаља које оне не могу да остваре индивидуално или их врло отежано и недовољно остварују.

На основу мог професионалног искуства, пре свега у економској дипломатији и непосредном учешћу у облицима деловања земаља у развоју у окриљу програма Покрета несврстаних, изнедрила се замисао о формирању покрета (или еволутивног савеза) малих и средњих земаља (територијално и популационо) по сопственом опредељењу за приступ покрету.

Ова још неформална замисао може се даље осмишљавати и разрађивати с више становишта и у више праваца.

Примера ради, предводнице ове групације земаља (попут организованих Г7/8, Г20) могле би да буду и Швајцарска и Шведска, као земље које су најдуже обезбеђивале културу мира и просперитета. Наравно, и Србија (у окриљу СФРЈ) – покретач и суоснивач Покрета несврстаних.

У погледу ходограма могућег оснивања покрета малих и средњих земаља, такође и начина деловања територијалних организација и основних активности могу се обликовати и развијати опције као разрађене компоненте изворног пројекта.

За све идеје, ма колико оне биле изворне, иновативне, креативне и инспиративне, и ма колико да су проистекле из сагледавања реалних потреба и могућности, неопходно је доста тога практично оперативног и још нешто више.

Уз јавну и медијску пажњу и подршку, неопходне с државничка и политичка воља и одговарајућа дипломатска формалноправна иницијатива.

Од тога ће првенствено зависити да ли је остварива идеја о новом покрету малих и средњих земаља (којем може претходити евентуално групација МСЗ у окриљу ОУН), који може да еволуира и у савез малих и средњих земаља.

У сваком случају, покушај формирања такве групације не може да шкоди. Напротив, групација мањих и средњих земаља може да допринесе бољем разумевању реалних потреба људи и њиховом суштинском уважању од свих актера у међународним односима. Стога се може залагати и за овај начин усклађивања односа између великих и јаких с мањима и постепено ићи у перспективном процесном фазном правцу формирања покрета малих и средњих земаља.

Стремљење ка томе уједно је и етичко опредељење за боље живљење све више људи и излажење из тешкоћа.

Слободан Стојановић,
магистар друштвено-економских наука и ранији саветник у СИВ-у за сарадњу СФРЈ са земљама у развоју