Да ли је богат свако ко може да плати одмор 5.000 евра

Да ли је онај ко може да плати одмор 5.000 евра годишње, богат човек? Ако питате Порески управу, јесте. Јер да не мисле тако, зашто би од туристичких агенција тражили податке свих клијената који су годишње од 2018. до 2020. трошили толико новца.

При томе порезници не узимају у обзир чињеницу да породица са троје, четворо и више деце и не може да прође јефтиније ако иде на летовање. Већ их све ставља у исти кош под шифром „сумњиви” и „богати” и треба их проверити. Не занима порезнике ни да ли је реч о некоме ко је цео живот скупљао овај новац да би отишао на једно незаборавно путовање, а сада је без цвоњка.

Али, да ли је потказивање клијената заиста начин да пореска управа дође до података о онима који су (не)легално стекли новац. Ово утолико пре ако свакодневно слушамо да имамо најефикаснију е-управу, да смо сви умрежени, да до података можемо доћи кликом... Порезници су то свесно или несвесно демантовали.

Било како било највећу штету претрпеће туристичке агенције које по Закону о пореклу имовине морају порезницима да доставе тражене податке. Са друге стране већ се сада питају колико ће их то коштати и колико ће изгубити платежних клијената када се зна да и њихови подаци сутра могу бити на обради (ако већ нису). Ни то не занима порезника. Како је прецизирано, они су од туристичких агенција тражили податке за период од 1. јануара 2018. до 31. децембра 2020. године и то ЈМБГ уплатиоца, име и презиме, укупну уплату аранжмана изражену у еврима, динарску противвредност, датум уплате и број корисника аранжмана.

Све ово помало подсећа на стару изреку: „Закон је паукова мрежа у коју се хватају ситне муве, а кроз коју бумбари пролећу.”

Да ли је баш морало овако?

Анкета „Политике” међу запосленима у туристичким агенцијама који су требало да одговоре на питање – страхују ли за последице због оваквог иступа Пореске управе – није дала ефекта. Не зато што страха нема, него зато што је штета већ направљена и то у часу када се агенције боре за сваког клијента и како да преживе и сачувају посао због пандемије. Зато запослени у агенцијама хоће да се што пре све заборави. Не желе да се о овоме више пише, говори и плаше сви они потенцијални туристи који хоће и могу да путују. На састанку „Јуте” заказаном за наредну недељу разговараће се управо о штети која је учињена и шта даље.

У агенцијама признају да су још у чуду како је Пореска управа уопште дошла на идеју да на овакав начин сузи круг сумњивих особа и примора их да достављају податке о својим клијентима позивајући се на закон. Јер, агенције и немају ове информације о туристима тако да им се само директно квари посао.

Ђерђ Пап, порески стручњак и бивши директор у Пореској управи Србије каже за „Политику” да је законско право порезника да од кога хоће потражи податке, па тако и од туристичких агенција. Али да је проблем у томе што се овде траже спискови свих клијената који су потрошили 5.000 евра на одмор.

– Дакле, не једног сумњивог за кога већ постоје неке индиције да је покушао да утаји порез не пријављујући сва примања или је на други начин дошао до иметка. Већ за све. Што аутоматски значи да сви који су имали 5.000 евра за путовање потпадају под сумњиве што је недопустиво – напомиње он.

Постоји при томе много других суптилнијих и законских начина да порезници дођу до неопходних података, а не да неко шпијунира клијенте.

– Пореска управа пре свега наплаћује порез на имовину, има увид у уплате зарада и свих других примања, може да сазна ко је када и где пазарио луксузни аутомобил, некретнину, или јахту. Што су они већ и учинили пре него што су се јавили туристичким агенцијама. Али ако је већ реч о сумњиво стеченом новцу од којих су купљене све те скупоцености онда те податке не треба тражити међу свим путницима који су за одмор потрошили 5.000 евра, него међу онима који одскачу – објашњава Пап.

– Контрола и провера за све што је сумњиво – увек, али не овакав начин – закључује наш саговорник.

Чак 84 одсто станова продато за готовину

Да су богати ипак на другом месту, а не међу клијентима туристичких агенција где их порезници траже, потврђује и податак о 84 одсто продатих станова за готовину. Дакле, Пореска управа од нотара добија сваки уговор о промету непокретности у коме пише како се исплата обавља – да ли са рачуна на рачун или је неко донео новац у кеси. Уколико не пише да је исплата ишла преко рачуна онда је то посао за пореску управу јер је вредност тих станова значајно већа од 5.000 евра. У том случају Пореска управа има право да позове банку и провери ко је пребацио новац, јер су уговорници у прекршају.

Порезници имају обавезу да поступају по сваком уговору који добију од нотара како би разрезали порез на пренос апсолутних права.