Da li je bogat svako ko može da plati odmor 5.000 evra

Da li je onaj ko može da plati odmor 5.000 evra godišnje, bogat čovek? Ako pitate Poreski upravu, jeste. Jer da ne misle tako, zašto bi od turističkih agencija tražili podatke svih klijenata koji su godišnje od 2018. do 2020. trošili toliko novca.

Pri tome poreznici ne uzimaju u obzir činjenicu da porodica sa troje, četvoro i više dece i ne može da prođe jeftinije ako ide na letovanje. Već ih sve stavlja u isti koš pod šifrom „sumnjivi” i „bogati” i treba ih proveriti. Ne zanima poreznike ni da li je reč o nekome ko je ceo život skupljao ovaj novac da bi otišao na jedno nezaboravno putovanje, a sada je bez cvonjka.

Ali, da li je potkazivanje klijenata zaista način da poreska uprava dođe do podataka o onima koji su (ne)legalno stekli novac. Ovo utoliko pre ako svakodnevno slušamo da imamo najefikasniju e-upravu, da smo svi umreženi, da do podataka možemo doći klikom... Poreznici su to svesno ili nesvesno demantovali.

Bilo kako bilo najveću štetu pretrpeće turističke agencije koje po Zakonu o poreklu imovine moraju poreznicima da dostave tražene podatke. Sa druge strane već se sada pitaju koliko će ih to koštati i koliko će izgubiti platežnih klijenata kada se zna da i njihovi podaci sutra mogu biti na obradi (ako već nisu). Ni to ne zanima poreznika. Kako je precizirano, oni su od turističkih agencija tražili podatke za period od 1. januara 2018. do 31. decembra 2020. godine i to JMBG uplatioca, ime i prezime, ukupnu uplatu aranžmana izraženu u evrima, dinarsku protivvrednost, datum uplate i broj korisnika aranžmana.

Sve ovo pomalo podseća na staru izreku: „Zakon je paukova mreža u koju se hvataju sitne muve, a kroz koju bumbari proleću.”

Da li je baš moralo ovako?

Anketa „Politike” među zaposlenima u turističkim agencijama koji su trebalo da odgovore na pitanje – strahuju li za posledice zbog ovakvog istupa Poreske uprave – nije dala efekta. Ne zato što straha nema, nego zato što je šteta već napravljena i to u času kada se agencije bore za svakog klijenta i kako da prežive i sačuvaju posao zbog pandemije. Zato zaposleni u agencijama hoće da se što pre sve zaboravi. Ne žele da se o ovome više piše, govori i plaše svi oni potencijalni turisti koji hoće i mogu da putuju. Na sastanku „Jute” zakazanom za narednu nedelju razgovaraće se upravo o šteti koja je učinjena i šta dalje.

U agencijama priznaju da su još u čudu kako je Poreska uprava uopšte došla na ideju da na ovakav način suzi krug sumnjivih osoba i primora ih da dostavljaju podatke o svojim klijentima pozivajući se na zakon. Jer, agencije i nemaju ove informacije o turistima tako da im se samo direktno kvari posao.

Đerđ Pap, poreski stručnjak i bivši direktor u Poreskoj upravi Srbije kaže za „Politiku” da je zakonsko pravo poreznika da od koga hoće potraži podatke, pa tako i od turističkih agencija. Ali da je problem u tome što se ovde traže spiskovi svih klijenata koji su potrošili 5.000 evra na odmor.

– Dakle, ne jednog sumnjivog za koga već postoje neke indicije da je pokušao da utaji porez ne prijavljujući sva primanja ili je na drugi način došao do imetka. Već za sve. Što automatski znači da svi koji su imali 5.000 evra za putovanje potpadaju pod sumnjive što je nedopustivo – napominje on.

Postoji pri tome mnogo drugih suptilnijih i zakonskih načina da poreznici dođu do neophodnih podataka, a ne da neko špijunira klijente.

– Poreska uprava pre svega naplaćuje porez na imovinu, ima uvid u uplate zarada i svih drugih primanja, može da sazna ko je kada i gde pazario luksuzni automobil, nekretninu, ili jahtu. Što su oni već i učinili pre nego što su se javili turističkim agencijama. Ali ako je već reč o sumnjivo stečenom novcu od kojih su kupljene sve te skupocenosti onda te podatke ne treba tražiti među svim putnicima koji su za odmor potrošili 5.000 evra, nego među onima koji odskaču – objašnjava Pap.

– Kontrola i provera za sve što je sumnjivo – uvek, ali ne ovakav način – zaključuje naš sagovornik.

Čak 84 odsto stanova prodato za gotovinu

Da su bogati ipak na drugom mestu, a ne među klijentima turističkih agencija gde ih poreznici traže, potvrđuje i podatak o 84 odsto prodatih stanova za gotovinu. Dakle, Poreska uprava od notara dobija svaki ugovor o prometu nepokretnosti u kome piše kako se isplata obavlja – da li sa računa na račun ili je neko doneo novac u kesi. Ukoliko ne piše da je isplata išla preko računa onda je to posao za poresku upravu jer je vrednost tih stanova značajno veća od 5.000 evra. U tom slučaju Poreska uprava ima pravo da pozove banku i proveri ko je prebacio novac, jer su ugovornici u prekršaju.

Poreznici imaju obavezu da postupaju po svakom ugovoru koji dobiju od notara kako bi razrezali porez na prenos apsolutnih prava.