Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Препоручујем пецање

(Фото А. Васиљевић)

Реаговање на текст проф. др З. Радовановићa „Правник против чињеница”, „Политика” , 20.10. 2021. године

O tempora, o mores! „Чудних ли времена, чудних ли обичаја!” (Цицерон). У активној сам универзитетској служби, тако да – остајући при свим својим заузетим ставовима на предметну тему  – нисам докон да бих надаље држао учестале бесплатне „вечерње” правничке часове пензионисаним лекарима  преко новина. Док око(ло) нас људи убрзано умиру (и труднице, и породиље, и (пре)млади!) од короне али и других незалечених, односно пандемијском нужношћу потиснутих болести, а многи несрећници (п)остају доживотни инвалиди. Стога, докторе – ако (већ) нисте, што вреди и за мене, од неке помоћи на ковид одељењима – обојици топло препоручујем пецање! Добро дође мало опуштања и пресабирања, посебно у овако тешким временима и у неком животном добу. „Ако се страстима пусти на вољу, онда скоро сви људи имају исте идеје, али, ипак, начин њиховог изражавања разликује људе богате духом од оних без духа, генијалног човека од оног који само има духа и песника од оног који би то... желео да буде”. (Волтер).

                                                                 ***

Елем, надалеко чувени специјални резерват природе Обедска бара пружаше му предах и окрепљење кад год би га посетио. Помаљање сунца кроз крошње на ободу шуме покрај воде, једва назируће небеско паперје или пак слојевито облачје, јутарња измаглица.. Једном приликом његова ондашња девојка Соња (негујем успомену на истоимени стари шлагер Ђузе Стојиљковића) науми да тамо оду заједно на пецање. Због сусрета с аутентичним крајоликом незагађеног ваздуха, спокоја, релативне изолованости, бега од градске гужве и напетости. Још претходне вечери крену да расте адреналин: током припреме риболовачког прибора и одабира одговарајуће одеће и обуће. Једва да су који сат и спавали те ноћи, обоје узбуђени. После четрдесетак минута лагане вожње од Београда приспеше на одредиште, паралелно с подизањем мрака. Уз помоћ љубазног чувара откачише с дока чамац снабдевен ленгером, веслом и појасевима за спасавање. А када прамац пловила поче да сече мирну воду канала који води до чистине баре, експлодираше у трену све чари ослобођене младе даме савршеног тена, свиленкасте коже. За коју најпре брине(ш) да ли се како-тако удобно сместила и да се превише не нагиње ка води. (С фотографским апаратом „наготовс” у једној руци.)

Соња, та златна вила распуштене изворно плаве пресијавајуће косе, у широкој кошуљи какао нијансе и припијеном кратком тексас шортсу, са обавезним наочарима за сунце, хтеде (и успе!) другом руком да додирне површину – у којој беше замршеног растиња – и да га попрска детиње заводљиво. Магнетно цаканија и од Брижит Бардо из 50. година минулог столећа. Бескрајно му је годило њено присуство међу шеваром у освојеном простору полудивљине. Док њене прекрштене ноге на ивици чамца машу, клате се нехајно. Тако дуге и нежне са остацима благе поцрнелости од протеклог морског одмора. Њему – сад кад је и она ту, на местима поред којих је већ више пута сâм пролазио – траса беше сасвим другачија, изазовнија. Соња – ретки божанствени украс, чаробни пупољак обедског пејзажа, неколикосатни урбани дар руралном миљеу. И свестан је да сâмо пецање није кључно, већ целина разуђене покретљиве поетике тог исечка живота: блесак воде у оку, светлост неба, опојни мириси, звуци који се укрштају. (А недалеко од њих устрептали Иштван и Илонка, пар лабудова, како их мештани и риболовци из милоште назваше.) Соња и он беху у рајском окружењу, у потрази за новом „капи чистога живота” (Арсен Дедић, Масимо Савић).

Ветрић, свежина зоре а топлина партнеркиног додира. Веслаш лагано, бацаш с времена на време варалицу. Дан осваја. Мењаш металне или гумене вештачке мамце различите по величини, облику, шари, тежини. Трагаш за уловом, бираш начин повлачења струне, надмудрујеш се с рибом, вребаш је. А она, ево – неће, па неће ни да пипне блинкер: „слатководна ајкула” – штука, већ добрих сат и више времена „ћути” негде непокретна, као у хибернацији. „Има много изненађујуће слабих пасажа код Бетовена. Али ти слаби пасажи истичу вредност снажних пасажа. Као трава без које не бисмо могли да уживамо у лепом дрвету које расте над њом” (непознати јеврејски композитор). Мотре врх пецаљке, у паузи презалогаје понешто, пијуцкају кафу из термоса. Соња овековечује смењујуће призоре, он гледа час у даљину, час у зеленило, у жбуње, у воду – а (пре)често и у лице и тело крај себе. Које му толико значи. И непојамно зрачи. Она осећа и разуме његову пасију. И пружа му додатни жар. А када се штап нагло савије, струна затегне и крене да се с цвиљењем одмотава, „машиница” зазуји, барска се вода испред њих ускомеша – риболовац се прене, концентрише, „удари” контру риби управо „загризлој”, ухваћеној на удицу.

У том моменту, пресудно је приближити је чамцу, умирити је – и, уз вешто маневрисање, убацити је у њега. Потом, сликавши улов – избављен од привременог бола и омамљен средином која му не прија – они журе да га загњуре у његово станиште. У томе је предност риболова над ловом дивљачи: могућност поринућа у „матичну луку” по правилу неозлеђеног трофеја. Па се наставља њихова барска шетња чамцем – јавља му се чудесна чулна асоцијација на роман „Вода нешто носи” Лајоша Зилахија – кроз рану јесен с мноштвом преливајућих боја. Локвањи, бројне и разноврсне птице по којима је бара светски позната, бубице, жабе, па и белоушке које каткад прошпартају с једне на другу страну. Деси се да и по које уплашено лане промоли главу према води, међу стабљикама копна. Тог дана уловише – те пустише назад – још пар солидних комада штуке. Довољно за потпуни гушт. Можда је привлачност пецања баш у томе што рибу обично не видиш – или се она само повремено дрско избаци за тренутак напоље, уз пљусак праћен круговима – али је местимично наслућујеш ту негде доле у смеру дна. Помислиш најзад да је поента риболова – па и шире – баш у тој вражјој загонетки његовог исхода упркос претпостављеном обиљу живота, тајанственог рибљег света око тебе. А од искуства, знања, спретности – и варљиве среће – зависи плодотворност акције о којој је реч. При чему је „стрпљење уметност надања” (Вовенарг). И тако на концу њиховог воденог пута, сачекаше их предусретљиви шумари и прихватише чамац. Соњи један од њих џентлменски пружи поуздану руку да би прекрасна цура безбедно и лепршаво искорачила на обалу.

С пецања се враћаш редовно бистрије главе, осетно растерећен и ментално свеж – иако обично физички прилично исцрпљен – неретко и с новим плановима. Лакше проналазиш одговоре на питања која су ти се пре те мале авантуре чинила готово нерешивим. И желиш да идеш поново. Јер си се тамо – особито с њом у друштву – одлично провео, нешто ново о себи, о њој открио. Пуним плућима дисао. Соња такође, признаде захвално, пољубивши га жестоко уз загрљај, онако како тô само она уме.

  „... сваки чин који одступа од свакодневице, а опет није у сукобу са основним људским начелима доноси посебну врсту спознаје у човекову свест. И додаје неколико нових елемената у промишљање ко сте” (Харуки Мураками, „О чему говорим када говорим о трчању”).
(
Професор Правног факултета Универзитета у Београду)

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Право Име
Назовимо овај текст добрим намерама, позивом на мир и престанак свађе око два погледа на мере везане за ковид . То је добро. Сам текст, међутим, има две потпуно одвојене приче без смисленог прелаза. Увод је научни а разрада литерарна. Препорука писцу је да се не поштапа без потребе наводима туђих мудрих мисли. Они који то раде показују несигурност у сопствене ставове. И сама полемика је управо резултат те чињенице код оба аутора.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.