ИРСКА, ПОНОВО

Мана политичара је у томе што потцењују биралиште. Уочи референдума Ираца о „уставу” ЕУ, елита ирске власти ушла је у кампању релативно неспремно. Премијер Коуен признао је на пример да „није прочитао баш цели документ”. Један пак други функционер, упитан о броју будућих комесара, „није знао тачан одговор”... Некако, рачунало се – чему труд, када Ирци и иначе јесу за Европску унију. Уосталом и политичке партије, све одреда су пропагирале став „за”, а ниједна „против” Лисабонског уговора.

Ирско „не” показало је, међутим, да се за Европу може бити и када сте против таквог устава. Када својим ставом браните не слово већ „дух заједнице”. На пример, када противници документа кажу да не желе „да Ирска изгуби власт над порезима”. Или када кажу да су као привржени католици против абортуса. Или, опет, да страхују да Ирска, прихватајући један такав документ не „поткопа своју традиционалну неутралност”.

Ирски европски уставобранитељи потценили су изгледа страх грађана од укидања или смањивања њиховог утицаја на таква, њима важна питања, а страх постоји, указују одговори „противника” документа. Уместо да настоји и буде правовремена и прецизна, ирска влада је – тврде њени немилосрдни критичари – „плашила народ”. Понављала је да је „права катастрофа” ако Ирска гласа против Уговора из Лисабона.

Нешто слично понавља се и сада, откако Европом председава Француска. Бродолом у Ирској је неочекивана главобоља за Француску, шефа ЕУ током шест следећих месеци. Надахнут приликом да сада Париз утре пут Европи, председник Саркози је принуђен да своје већ утврђене циљеве мисије (Медитеранска унија, одбрана ЕУ и друго) непланирано подреди санирању „ирске ситуације”. Поново се тражи кључ спасавања „устава” Европе.

Случај није једноставан, поготово што је Саркози, настојећи да буде енергичан, почео политичким фаулом – ставом да Даблин треба да понови неуспели референдум. Ваљда, све до изгласавања. А Ирцима чини се то само треба рећи. И баш тако, да по могућству звучи као „команда са вишег места”. Допуне, тумачења и накнадна објашњавања да председник Француске није мислио то што је рекао покуљале су и из Париза и из Даблина, међутим небо се натмурило. Поготово што је уз „позив” да се у Ирској гласа још једанпут уследила и „претња” Француске, да се Европа неће проширивати све док ЕУ не усвоји „устав”, јер прво мора да ојача функције.

„Устав” Европе је заправо Уговор из Лисабона. Једна прашума ситних слова на убиствено великом броју страница књижурине „склепане” у потрази ЕУ за излазом из кризе самопоуздања, непосредно пошто је два пута узастопно сломљен покушај (најпре у Француској, онда и у Холандији!) да документ који би се и звао „уставни”, добије подршку на референдумима грађана. Из тог холандског и француског „не!”, прочитан је страх нација од могућности да се њима одговорни вођи и владе сутра евентуално подреде неком ,,над-председнику” или ,,над-влади” Европе – нечем, у сваком случају нејасно наслутивом, али што би можда било у стању да, у име „ефикасности” потопи у бунар утицај плебса на националне владе, а све у име „европских циљева”.

Решење је пронађено у избегавању даљих референдума. (Осим за Ирску, која га није усвојила.) Прихваћен је модел уговора, који уместо грађана може изгласати парламент, с тим што текст уговора не помиње реч „устав”. А да се не би рекло ни о чему је уговор, речено је одакле је документ. Из Лисабона. Уговор из Лисабона!

Уместо да се ствари слегну док Саркози председава оне су почеле да се компликују. Председнику Пољске Качинском чини се „несврсисходним” потписивати документ, који је једна од чланица ЕУ референдумом одбацила. Претходна влада Пољске је већ и тако била у спору због концепта тог документа, улазећи у непријатне конфронтације с Немачком поводом фонда гласовних права. Качински жели да Пољска сада сачека и види шта ће о Уговору из Лисабона поново рећи Ирска. Компликације су чак и у Немачкој, која је главни заговорник уставног документа, где се о Уговору чека најпре реч немачког Уставног суда. А и у Чешкој, где се такође одлучило да се прво чује чешки суд. Све због Ираца, који су Уговору скинули браду и бркове, препознавши опасност за своје мале, али важне интересе. 18/07/2008