Вечерњи парти у пандемијском врту

Ковид пропуснице миришу на привилегију, клупски снобизам из елизабетанске носталгије. Елита изабраних или заштићених, с правом на ноћни провод. Ко прими вакцину неколико пута, најмање две, за који дан, недељу или месец обавезно три, има право не само на живот него и на вечерњи парти у пандемијском врту.

Ствари су, ипак, много озбиљније. Питање за ову урбану цивилизацију вечног одбијања јесте управо из њихове омиљене области људских права. Шта је човеку важније: живот или слобода? Тим питањем би се замислио радознали Сократ. Без живота нема слободе, без слободe нема живота. Бирајте!

Али данас је реалност сувише суморна. Људи умиру, и то већином они који одбацују вакцину, а бране слободу избора. Да ли је слобода заиста толико скупа или људски живот толико безвредан? Грешим ли? Вакцина у мишицу или „Павловићева маст” у нос? Ову другу рецептуру прописивала је малобројна група антиваксера на недавним ноћним протестима у Београду. Такви и слични мелеми новитет су у односу на већ стереотипне завере о чиповању, мада не примећујем да банковни апарати реагују на моје присусво без картице, те ми се не скида ситниш са рачуна и аутоматски прелива на тајни конто Била Гејтса. Ниjе блесав Бил да преузме мој недозвољени минус. Теорије завере јесу откачене и биле би чак и крајње забавне да није реч о масовном умирању.

О ковид пропусницама: људи умиру, и то већином они који одбацују вакцину, а бране слободу избора. Да ли је слобода заиста толико скупа или људски живот толико безвредан

Јер свако има право да уради са својим животом шта жели, али нема право да убија друге, поносећи се својом слободом контаминираног кретања и гласника вируса. Зар то није покушај убиства, лишавање другог права на свој живот? А то кажњавају још од старих Сумера.

У овом поларизованом свету богатих и сиромашних, западних и источних, великих и малих, појавила се још једна подела: на свет слободно умирућих и оних који то одбијају. Не у име било какве идеологије колико из егзистенцијалистичког минимума. Зашто да не проживим здрав још неки дан, питају се. Сада већ видим проблем. Ови пророци о опасности вакцине који редовно умиру међу 90 одсто заражених и хоспитализованих организоваће побуну против забране ноћних баханалија, где се уз разне врсте нових алколхолних пића и опијате могу бесплатно сервирати разне врсте увезених вируса са именима из старогрчког алфабета.

Ко то да пропусти, а да буде слободан и после 22 часа? Демократски свет се не обазире на овакве дилеме. У Француској је показивање ковид пропуснице постала свакодневица 21. јула. На почетку је поседовање такве пропуснице било неопходно само за посете биоскопима, позориштима, музејима, спортским дворанама и другим културним установама.

Онда се кренуло даље. Пропусница је постала неопходна и за боравак у кафићима на затвореном и отвореном, при уласку у зоолошке вртове, библиотеке, позоришта, биоскопе, ноћне клубове и коцкарнице.

Потребна је и за и боравак у хотелима, одмаралиштима и камповима, као и за коришћење јавног превоза. Ко неће да се вакцинише нека иде пешке. Казна за оне који не носе маске у превозу износи 135 евра.

Улазак у тржне центре могућ је без пропуснице, осим ако локалне власти одлуче другачије. Тржне центре држе корпорације, чик да им се неко замери. Да се разумемо, ЕУ антиваксери и полиција на другој страни, која је обавезно вакцинисана, широм бриселског царства воде праве уличне ратове. Хоће да се бију, па то ти је, што је у великој мери изазвано и конфузијом у медицинској струци јер и међу нобеловцима има различитих мишљења о пореклу и лечењу ковида 19.

Наши антиваксери су далеко питомији. Неће да бију, бацили су се на пропаганду и идеолошки рад. У том грму лежи зец. Владе као владе, готово да свима предстоје избори, па свака пажљиво мери преко истраживања јавног мњења да ли ће се прибећи обавезној вакцинацији, увођењу рестриктивних мера или пендрецима по глави антиваксера. У Европи углавном бирају све три опције у пакету. Шта год да су радили забачени Португалци, вакцинисали су 86 одсто становништва. Ено их, кулирају, без рестрикција. Шпанци су одмах иза њих (79 одсто), а следе Данци (76), где су укинуте готово све мере.

На Балкану, наравно, све Пастер до Пастера, све примаријус до примаријуса. Од Словеније са 51 одсто вакцинисаних, Хрватске (43), Србије са 42 одсто пелцованих, до Албаније и Румуније, које су застале на свега 30 процената. Ако Србија има вакцинални шведски сто, заборавимо сад остале, нећемо ми живети тамо, где је настао застој и шта ће променити ковид пропуснице нацији која више верује у бели лук него у медицину?

Ако пажљиво слушате Вучића, приметићете да је он за обавезну вакцинацију, али да му то не дозвољава Устав, што је тачно. Али је још тачније да трећег априла следеће године, како се најављује, следе избори, тако да шеф државе и напредњака има јасну рачуницу. Већина гласача неће да се вакцинише, а уколико он има, хајде да га частим са око 60 одсто подршке, то ће рећи да за њега гласа добар део антиваксера, док је против њега и добар део оних који су се боцнули. Уколико ове прве млатне по глави, или још горе, по џепу, подршка ће му се топити. Ако у ту једначину убацимо омладину која је најкритичнија јер су, нажалост, успеле глупости о повезаности вакцине са изазивањем стерилитета, а клинци постају гласачи, ковид пропуснице су покушај да се они како-тако одвоје од ноћног провода, а да им руке сувише не задрхте од гнева према властима кад гласају.

Клинци већ имају стратегију. Раније ће организовати журке. Они на матинее, вакцинисани маторци у ноћни провод. Или ће малише организовати герилске журке. Наша деца су прагматична: имају онлајн наставу, а кафићи и клубови раде. Ту, дакле, нешто не штима. Каква је то корона која у клубовима до десет увече има мање дејство од оне у учионицама и анфитетарима, а после 22 часа нагло подивља тамо где се лумпује?

Решење је можда апсурдно, али би помогло. Оног чикицу који удише „Павловићеву маст” треба објављивати пред сваки други дневник. Да будем јасан, маст је одлична за бебе и тачно се зна где се маже. Ко том симпатичном човеку у познијим годинама верује да ће укокати корону ако њом маже нос, нека се не позива на Устав, него на Библију!