Деца Зузане Халупове и сељак Мартина Јонаша

Нови Сад – Два велика имена уметничке наиве, Зузана Халупова и Мартин Јонаш, обоје из мале Ковачице у банатској равници и обоје самоуки, а светског гласа, били су заправо потпуно различити у свом стваралаштву, наводе познаваоци њиховог огромног опуса.

Ове године се навршава 20 година од смрти „маме Зузане”, како су Халупову називали због деце као мотива. Уједно се обележава 25 година од како је преминуо познати „мајстор Јонаш” који је на платну остао веран свом сељаку необично великих шака и стопала.

„Потпуно различити, а толико велики сликари којима је заједничко то да су прославили Ковачицу и излагали на свим меридијанима света”, казала је историчарка уметности Јармила Ћендић, поводом изложбе „Из два угла – њима у част, да се никад не забораве” у новосадској културној станици „Свилара”.

Изложбу 41 дела ових уметника свечано је отворио словачки амбасадор у Србији Федор Росоха, а организатор је удружење „Наива арт култ” из Ковачице. У том месту оба сликара рођена, готово у исто време – Халупова 1925, а Јонаш само годину раније, али је она касније него сликар почела да ствара наиву.

У тај стваралачки свет ушла је 1964, а пре тога се бавила ручним везом, док је прво Јонашево платно и уједно прва ковачичка наива „Жетва у Банату” настала 1953.

„Њихова дела, како Зузане, тако и Мартона, иако су обоје наивци и обоје су сликали по диктату своје душе и свог срца, и стварали су у Ковачици, јесу дијаметрално супротна. Посматрајући их са становишта историчара уметности, преко њихових мотива, тема, техника и надасве преко њихових елемената које они упражњавају у својим ликвним схемама, уопште нису слични”, навела је Јармила Ћендић.

По њеним речима, „сликарка срца” остала је верна жанр-сценама и фолклору до краја свог стваралаштва, док је оно код Јонаша доживело низ промена. Њен лајт-мотив су била деца, коју није имала, а љубав према њима пренела је на платно. И Јонаш је у почетку сликао жанр-сцене, али се то изгубило и мотив су му фигуре, пејзажи и портрети који су у наивном сликарству ретки, а он је насликао и аутопортрет.

„Халупова је тај свој жанр, ту лепоту, сликала пуним срцем, ведрином. Не постоји ниједан сегмент људског живота који није био приказан, од колевке па до гроба”, казала је Ћендићева и навела да је у том опусу неколико хиљада дела, а да је сликарка постала позната прво по сликама зиме, те да је тих композиција, препуних одраслих људи и деце, било чак 300. Њене зиме су биле и на разгледницама Уницефа.

Историчарка уметности наводи да је Халупова успешно сликала и библијске мотиве, спајајући словачки фолкор и фолклор Далеког истока. Она је у томе постала, каже, прави мајстор.

„Када је реч о теми, Мартин Јонаш је увек остао веран сељаку. У почетку је на његовим композицијама било мноштво актера. Међутим, како су године пролазиле, то мношто се смањивало, да би на крају дошло до једне једине фигуре која је била толико величанствена да је сама доминирала целом ликовном схемом”, додаје.

Јонашев мотив сељака са хипертрофираним екстремитетима, како је објашњавао и сликар, говори о томе како су сељаку у ствари потребне само руке и ноге да би могао да ради. Глава је приказана као веома мала. Говорио је и да слика свето тројство: сељака, небо и земљу.

„За њега је то представљало свето тројство због тога што сељак мора да обрађује ту земљу да би родила, а да би родила, та земља мора да буде спојена са небом”, каже историчарка уметности.

За разлику од слика Зузане Халупове које су топле и ведре, а доживљај је исти чак и кад су јој теме тужне, Мартин Јонаш слика бојама земље, неба и обиља које расте у банатској равници Ковачице.

„Боја доминира и код једног и код другог сликара, међутим код Халупове је јака, чулна, ведра, а код Јонаша у служби плохе. Понекад он без тонирања слика само бојом, као да склапа мозаик од великих плоха, тако да поједине слике делују дводимензионално”, објашњава.

Појављује се и линија, али наводи да је она у сликарству Халупове у служби декорације, а код Јонаша ‒ фигуре. Он се бавио и техникама графике, пастела, акварела, бакрореза и дубореза, док је сликарка стварала искључиво уљем на платну.

Изложба у новосадској „Свилари” је отворена до 19. новембра и на њој су изложени, по речима председника удружења „Наива арт култа” Бошка Недељкова, колекционарски примерци који ће први пут бити репродуковани у оквиру књиге „Из два угла”.