Сајам без сајма

Није то било толико давно; био је крај јуна заправо, кад је била донета одлука да се Сајам књига у Београду уместо у последњој недељи октобра, ове године одржи средином септембра. На овом истом месту, у „Политици”, тих сам дана написао: „Колико год то звучало претерано, боље је да Сајма и нема, него да се дешава у септембру. И то не само због (...) проблема за ’инсајдере’, него још и више због реперкусија за цело друштво. Сајам је, наиме, један од тих ’друштвених догађаја’ који нешто значе целом друштвеном спектру, независно од дневнополитичких оријентација.”

Чини се да је та аргументација била пријемчива за српске издаваче, па се одустало од промене термина и одлучено је да се Сајам одржи или у уобичајеном термину или да се уопште и не одржи. Сада кад је јасно да Сајма уопште неће бити, неко би можда помислио да би било боље да је одржан средином септембра. Није то, међутим, тако. Ваља се сетити да су и средином септембра бројке новозаражених од ковида 19 биле огромне. Дакле, ни тада нису постојале основне претпоставке да се Сајам књига одржи.

Има ипак гласова у јавности који питају: „Како може све – од свадби преко кафана и филмских премијера до утакмица – а не може Сајам књига?” То је погрешно постављено питање. Туђа неодговорност није оправдање за властиту. У овој ситуацији неодржавање Сајма је суштински једина могућа одлука. Одржавање Сајма књига у оваквој ситуацији за издаваче би представљало велики ризик уз приличну извесност да ће посета бити много слабија него у „нормалним” годинама. Простор Сајма је свакако „загушљив” те има нечег скоро дистопијског у идеји да се моташ читав дан од штанда до штанда с маском преко носа и уста. У складу с традицијом, издавачи су свакако спремили главнину нових издања за крај октобра, па се уз попусте у књижарама и при онлајн продаји нека врста „сајамске атмосфере” ипак одржава.

У тренутку кад се уводе ковид пропуснице, јасно је да би и око уласка на Сајам морала постојати нека правила. У време хибридне наставе, велико је питање да ли би уопште било могуће организовати доласке основаца и средњошколаца на Сајам. У време кад се сама локација Сајма за многе људе у (под)свести асоцијативно повезује с болницом и местом за вакцинацију, логично је очекивати да би било особа које би одустале од доласка на Сајам књига, чак и ако су ранијих година биле редовни посетиоци.

Пошто Сајма књига, ето, нема већ другу годину заредом, то би требало бити ситуација да се врло подробно размисли о његовој будућности. Битеф је покушао да одржи континуитет јефтиним триком „дуплог издања”, а онда се то и такво „дупло издање” показало инфериорним у односу на сва „редовна” предепидемијска. У ситуацији када издавачи схвате да могу да имају „сајамску продају” и без Сајма, поставиће се питања на који начин се може одржати важност и смисао Сајма књига. На трагу неких сличних манифестација у свету, ваљаће повећавати важност пропратних програма: промоција, дискусија, округлих столова.

Постепидемијски свет означиће велику разлику у односу на претходни период и кад је реч о образовању, економији, филмској индустрији, култури опћенито, па и унутар издаваштва и књижарства. Идеја да Сајам књига може да на линији чисте инерције сачува своју важност по свој прилици је погрешна и натегнута. Али, истовремено, Сајму књига оваква пауза пружа добру шансу да изнова утемељи свој смисао.

Време брзо пролази. Брзо ће доћи и јесен наредне године. Зато причу о Сајму књига 2022. нема смисла предуго одгађати. Неке основне поставке ваљало би што пре одредити, чак и ако нема гаранције да ће и наредне године бити могуће одржати Сајам. Као у парафрази оног чувеног слогана из бивше државе („Ваља живети тако као да ће вечно владати мир, а спремати се као да ће сутра избити рат”), треба планирати тако као да је одржавање Сајма наредне године потпуно извесно, мада ваља бити спреман и на то да ипак не буде могуће.

Било како било, одлука о неодржавању Сајма књига ове године исправна је и одговорна. То не значи да овај октобар није поново привилеговано време за међусобни сусрет издавача, аутора и читалаца, овај пут у књижарама, стварним и виртуелним, као и у библиотекама. А већ и тиме се, како-тако, чува традиција.

Писац и новинар