Нобелова награда и трка за талентима

Нобелов комитет Краљевске шведске академије наука прогласио је добитнике Меморијалне награде Алфред Нобел за економске науке. То су професор Калифорнијског универзитета Беркли Дејвид Кард, рођен у Канади (за његов емпиријски допринос економији рада), професор МИТ Џошуа Дејвид Ангрист и професор Школе бизниса на Универзитету Стенфорд Гвидо Имбенс, рођен у Холандији (за методолошки допринос анализи узрочно-последичних веза).

Добитници деле суму од 10 милиона шведских круна (1,14 милиона долара). Поред престижне титуле и новчане суме, победници добијају златну медаљу од 18 карата. „Овогодишњи лауреати пружили су нам нове увиде у тржиште рада и показали како се узрочност може научити из природних експеримената. Њихов приступ проширио се на друга подручја и представља револуцију у емпиријским истраживањима” – економске политике и других догађаја, саопштио је комитет.

Нобелова награда за економију додељује се од 1969. године. Шведска централна банка у част 300. годишњице свог постојања уплатила је донацију којом је обезбедила средства за покривање трошкова Нобелове фондације повезане с доделом награде, јер у Нобеловом тестаменту није било говора о економији. Иначе, између 1901. и 2020. године, 603 Нобелове награде добила су 962 лауреата. Марија Кири, пољско-француска физичарка, прва је освојила две Нобелове награде – 1903. и 1911 – за научна достигнућа у области физике и хемије. У периоду од 1901. до 2020. године број добитника Нобелове награде у наведеним областима је следећи: медицина 222; физика 216; хемија 186; књижевност 117; мир у свету 135 и економска наука 86 лауреата.

Познато је да је између 1901. и 1991. године Нобелову награду добило стотинак истраживача из САД. Мање је познато да је половина од њих рођена у иностранству. САД су, дакле, дуго биле врхунски „магнет за светску интелигенцију”. Нобеловци, заједно с многим другим високообразованим и високостручним имигрантима, пружили су САД редак таленат, амбиције и стручност неопходне за одржавање конкурентне предности у глобалној економији заснованој на знању. Ова држава се традиционално ослањала на комбинацију универзитета и истраживачких института светске класе, обећања веће личне слободе и политичке стабилности и релативно слабе имиграцијске политике за привлачење најбољих међународних „миграната знања”. Али на почетку 21. века Сједињене Државе више нису једини, нити најсофистициранији национални играч укључен у глобалну трку за талентима.

Проф. др Владимир Гречић