Аплауз за 270 трансплантација бубрега

Када је пуковник проф. др Александар Томић, начелник Клинике за васкуларну и ендоваскуларну хирургију Војномедицинске академије у Београду, недавно на конференцији за штампу, казао да је лично извео 270 трансплантација бубрега, салом Прес центра Удружења новинара Србије проломио се аплауз присутних новинара, лекара и осталих учесника обележавања европског Дана донације органа и трансплантације.

Али, нажалост, све после тога није било за аплауз, јер је овај хирург искрено указао на проблеме с којима се срећу и пацијенти који чекају годинама на трансплантације и медицинари који у тој сложеној интервенцији учествују.

– Мој читав живот усмерен је на трансплантације бубрега,  од 1998. када сам започео специјализацију и гледао прву кадаверичну трансплантацију бубрега на ВМА; био сам у тиму свих трансплантација које су рађене на ВМА и још 36 ових операција у Нишу и 38 у Бањалуци – казао је др Томић и најавио како овај пут неће причати о алтруизму потребном да заживи програм завештања органа, нити приказивати слајдове с бројкама, као што је раније чинио.

Сурова дијагноза

Дао је и „дијагнозу” садашњег стања: трансплантације у којима је бубрег добијен завештањем органа, односно кадаверичне трансплантације никако да крену, упркос медијским акцијама у којима се објашњава значај завештања.

– Сурова је истина: људи су вољни да дају органе и то није велики проблем. Од 10 породица пристанак да се узму органи за трансплантацију одбију две, остали пристану. Али, суштина је да у тренутку када се пристанак добије, морају да буду спремне екипе доктора: нефролога, хирурга, уролога, васкуларних и општих хирурга, болничара и медицинских сестара. То изађе на 50 људи и обично се раде у два сата иза поноћи. Позивају се пацијенти из Пирота, Суботице. Следе сати чекања. Најбрже што можемо да изведемо трансплантацију је у року 13–14 сати. Неко време је ово функционисало, али су алтруизам и ентузијазам попуштали, а овакав рад морао би да буде на другачији начин и организован и финансијски награђен. При томе не ради се ни о каквом великом новцу за тим који ради трансплантацију, нека то буду и симболични износи, али тај рад мора бити вреднован – указао је др Томић.

Као непремостиву препреку др Томић навео је да мора да се дефинише пријављивање и утврђивање мождане смрти, односно сарадња анестезиолога који брине да органи који ће бити трансплантирани буду у добром стању.

Др Томић је указао и на бесконачан а неопходан круг анализа, које сваки бубрежни болесник мора да уради да би дошао до циља, до трансплантације. О томе је говорила и примаријус др Снежана Пешић, в. д. шефа Одсека хемодијализе Клиничко-болничког центра „Звездара” у Београду, у који на хемодијализу долази више од 200 болесника, 50 болесника је на перитонеумској дијализи и још око 20 на кућној хемодијализи. Ово су методе лечења које замењују трансплантацију бубрега.

– У ери ковида 19 показало се да перитонеумска дијализа има и велике предности, много мање пацијената је било заражено короном, док је на хемодијализи смртност од ковида 19 била преко 25 посто, чак и до 30 одсто. То је последица чињеница да бубрежни болесници имају бројне придружене болести, ослабљени имунолошки систем – рекла је др Пешић.

По њеним речима, трансплантације где је бубрег добијен од живог сродног и несродног даваоца имају предности у односу на кадаверичне. Код пацијената је боље преживљавање, мање одбацивање органа, нема дуго чекања на листи, а и хирурзима је лакше, јер се овај захват планира унапред, у миру.

Муке пацијената с листе чекања

Листе пацијената који чекају трансплантацију морају редовно да се ажурирају, с њих се скидају особе које добију неку инфекцију, малигне болести, озбиљне кардиоваскуларне болести, али имају и психијатријске поремећаје. Припреме подразумевају да се раде анализе крви, али и присуство различитих вируса, прегледи кардиолога, уролога, ОРЛ, дерматолога, гастроентеролога. Докторка Пешић казала је да је то скоро двадесетак прегледа, од којих неки нису ни лаки ни пријатни, попут снимања крвних судова, гастроскопије или колоноскопије, а морају се понављати након годину или две, а до трансплантације на крају и не дође, јер нема довољног броја органа за пресађивање.

Она је поручила да у јавности треба причати о алтруизму, о значају давања органа, као о чину у којем нема никаквих скривених намера, већ жеље да се помогне другима. Ипак, морала је да закључи да смо ми у великом заостатку у односу на западне земље и свет.

Сузе захвалности

Своје искуство пре и после трансплантације органа описао је Маринко Дивјак, председник Удружења Војводине „Пан-трансплант”:

– Прво желим да захвалим породицама свих донора, посебно породици која је мени пре скоро 12 година продужила живот. Тада, 30. октобра, ненадано, као да вас је извукла лото-девојка, тада је то била Сузана Манчић, позван сам на трансплантацију, пошто сам пет година био на дијализи. Из Новог Сада сам путовао у Бачку Паланку, у комбију, сви болесници заједно, на носилима, била је то катастрофа! Онда се то променило, захваљујући девојци, студенткињи медицине, која је завештала органе мајке која је доживела мождану смрт. Добио сам орган, истог дана нову јетру и бубрег добило је још двоје болесника. Непосредно пре тога, као председник удружења ишао сам да гледам новоотворени блок за трансплантацију 2008. године, који је изгледао као свемирски брод. Сестри која ми је то показивала рекао сам: „Ја ћу се овде трансплантирати и кад се пробудим видећу вас.” Следеће године се то десило и кад сам се пробудио лепе плаве очи биле су изнад мене.

А онда су Маринка преплавиле емоције и заплакао је на конференцији за штампу, па су неочекивано, по други пут, новинари и учесници аплаузом поздравили искрену исповест.

Дивјак је казао и да је било у почетку мало проблема, поновна интервенција, али после шест-седам месеци стање се стабилизовало и он, како је рекао, живи сасвим нормалан живот. Ипак, подсетио је да је код њега, као и код већине бубрежних болесника, болест откривена случајно. Почео је да отиче, имао је висок крвни притисак који није лечио, а мајка, дијабетичар, умрла је на дијализи, као и тетке.

– Ово говорим зато да бих подстакао све да бар једном годишње одлазе на рутински преглед крви и мокраће – казао је Дивјак.

Важна добра дијализа

– Добро преживљавање пацијената после трансплантације почиње од доброг стања на дијализи. Те ствари не смеју да се одвајају, зато је важно да се Удружење пацијената, колико се бори за трансплантације, подједнако упорно бори и за што квалитетнију дијализу. Не треба заборавити да пацијент који дође на трансплантацију није здрава особа, већ је то болесник који је био дуже или краће време на дијализи. Неки од проблема које је имао на дијализи ће се кориговати, али већина ће остати. Не смемо идеализовати трансплантацију, то је изврсна метода, али и даље они имају одређене проблеме. Апелујем на све људе да редовно контролишу здравље својих бубрега – поручио је пуковник, доцент др Невен Вавић, нефролог с ВМА.