У потрази за контејнером

Ако сте се некада питали шта је то „zero waste”, можда би за одговор требало да упитате становнике Текеришке улице у Кумодражу који су, хтели – не хтели, принуђени да се навикавају на тај, еколошки најпожељнији – живот без отпада, просто зато што им је то лакше него да траже контејнер. Јер овдашњи становници већ годинама пролазе својеврстан социјални експеримент. „Градска чистоћа” непрекидно измештајући контејнере тестира њихово сналажења у уским уличицама. Зато и не чуди што неки кажу да је тамо лакше наћи сродну душу него канту за смеће.

Психолошки најјачи, они који одоле потреби да смеће баце поред пута, кући се не враћају са сертификатима, већ са пуним кесама ђубрета. То се пре неко вече десило и мени јер сам се, као по казни, затекла басајући кумодрашким сокацима у потрази бар за кантом за смеће, ако не контејнером. Безуспешно. Јер, ако је контејнер пре неколико година био на углу Тополе и Кумодрашке, ко каже да је и даље ту? Ако сам прошле године бацала ђубре на углу са Улицом топола, дајте да размислим још једном – да ли сам сигурна да ћу и сада то моћи? Ако сам баш овог викенда кесу одложила у контејнеру на углу са Божићном... па зар мислим да ћу га опет затећи на истом месту? Наравно, ту од контејнера није било ни трага ни гласа па се зато лагана шетња до продавнице и успутно бацање смећа претворило у ноћну авантуру. Али, као вечити оптимиста, прихватила сам малу игру „Градске чистоће” и кренула у потрагу за „изгубљеним” контејнером.

– Хајде да га потражим на окретници аутобуса број 33. Ту је и продавница. Најлогичније да је сада на том месту – не схватајући да градске службе некад раде мимо сваке логике.

Настављам ка окретници аутобуса 25П – сигурно ћу га ту наћи! Али, ни ту нема контејнера.

Остају ми дакле три опције: смеће ћу носити до контејнера код Дома здравља у Кумодражу, носићу га опет у стан у Текеришкој, или... али то је већ посао за адреналинске зависнике... однећу га у контејнер испред Кумодрашког гробља. Прва опција отпада јер вече одмиче, улице су пусте и пуне негостољубивих паса, друга варијанта не долази у обзир јер ми се из подсвести јавља глас покојне бабе који шапуће да смеће „не ваља” враћати кући, тако да одлучујем да још мало живим тај „живот на ивици” и спустим се до вечне куће својих некадашњих комшија. У улици до гробља свега три светиљке, а у даљини, попут оазе у пустињи, под светлошћу, после невероватних 45 минута лутања, коначно ми се указа контејнер.

– „Градска чистоћо”, победила сам! Боже, опрости ми што у ово доба узнемиравам овај поштен свет! – размишљам.