Два кластера и шаргарепа

Најновији извештај Европске комисије (ЕК) о напретку Србије примљен је од стране власти с наглашеним оптимизмом у погледу наставка приступних преговора. Кључни мотив за позитивне реакције је препорука ЕК да се приступни преговори после две пуне године апсолутне стагнације деблокирају и по усвојеној новој методологији отворе два економска кластера на бази позитивних резултата Србије у тој сфери. Истина је негде у средини: напретка има, посебно у економском делу, али и без неопходног у делу који се тиче најважнијих поглавља 23 и 24 (владавина права, корупција, слобода медија итд.).

У сваком случају, нешто се покренуло, али због значаја приступних преговора ради постојаности примарног стратешког циља Србије – пуноправног чланства у ЕУ домете извештаја ЕК треба посматрати у светлу важних геополитичких чињеница које су у његовој основи.

Најпре препоруке ЕК (какав је и сам назив) не обавезују државе чланице. Затим став ЕК у овом случају не значи да је дошло до промене у ЕУ у вези с политиком проширења. Важи статус кво анте, дакле ништа ново и без шансе да се промени за кратко време. Ваља подсетити на став ЕК из 2018. и Стратегију проширења с роковима (2025) која никад није усвојена од Европског савета (ЕС), односно земаља чланица које одлучују о томе консензусом. Надаље на овакав приступ ЕК у значајној мери су утицали резултати недавног Самита ЕУ – ЗБ у Словенији са закључком да је „ђаво однео шалу” јер европска перспектива без садржаја више не пролази.

Отуда су кључни геополитички интереси Запада директно превагнули и условили убацивање садржаја у европску перспективу кроз препоруке за одговарајућу деблокаду процеса приступања за западни Балкан у складу са актуелним стањем. Сходно томе, ако ЕС усвоји препоруке ЕК, то ће бити превасходно из геополитичких интереса, а не искреног консензуалног става о прихватању западног Балкана у ЕУ у пуном статусном капацитету. Коначно, у ЕУ је управо на сцени двострука стратешка битка: за пуну кохезију око западних геостратешких интереса које предводе САД са глобалним значењем са једне и за пуну унутрашњу кохезију око опстанка ЕУ на либерално-демократским и организационо-политичким вредностима и основама за које се залаже тврдо језгро (Француска, Немачка, Холандија, ЕК) са друге стане. Политика проширења у таквим околностима остаје и даље по страни.

Због положаја, спољнополитичке оријентације, утицаја на два „незавршена посла” (КиМ, БиХ) од којих непосредно зависи остваривање геостратешких циљева Запада у текућем глобалном надметању у региону (Русија, Кина, проширење НАТО-а), Србија има посебно место. То илуструје подвлачење кључног значаја нормализације Београд–Приштина, кадровско и организационо-политичко прегруписавање нове администрације САД ради дефинитивног јачег и непосреднијег ангажовања, нова динамика око БиХ.

Амбиција Вашингтона и доброг дела Брисела да се „незавршени послови”, због доминирајућих стратешких интереса, коначно реше, суочиће Србију у наредном периоду са дилемом шта и како даље. Реакције Запада на последње догађаје на КиМ показују да су њихово стрпљење и простор за разумевање компромиса (непризнавање, разграничење и сл.) све мањи. Важно мерило ће бити став о Бриселском споразуму не само због ЗСО већ саме нормализације Београд–Приштина и судбине приступних преговора Србије са ЕУ.

Наиме, код тумачења значаја Бриселског споразума заборавља се да је он био потврда европске политике нових власти и стратешког циља – чланства у ЕУ. Закључењем у априлу 2013. уз асистенцију ЕУ (Кетрин Ештон), он је пројектовао бриселски дијалог о нормализацији са посредовањем ЕУ и омогућио отварање приступних преговора одлуком ЕС у децембру исте године. Отуда његово испуњавање омогућује даљи процес нормализације с посредовањем ЕУ и самим тим наставак приступног процеса с тежиштем на главни услов (КиМ).

Склањање Бриселског споразума значило би неумитно отварање процеса ревизије учињеног и саме европске политике са српске стране и генерално преиспитивање приступног процеса са друге стране. У том контексту треба разумети пуну политичку и логистичку подршку Брисела, а сада и САД, текућем формату преговора са посредовањем ЕУ који, како сматрају, омогућује реализацију западних интереса – свођење нормализације на признање Косова од стране Србије.

Тим путем ће ићи притисак у наредном периоду без гаранција за потврду искрене жеље да нас стварно једног дана приме у ЕУ, тако да отварање два кластера, ако се деси, личи на шаргарепу.

Дипломата у пензији