Шта би данас Ђура Јакшић рекао „Јевропи”

Разочаран понашањем (централне и западне) Европе, српски песник, родољуб и сликар Ђура Јакшић спевао је 1867. године песму „Јевропи”, у којој, поред осталог, пише: „Теби певам – теби, тиранко!”... „Милијунима народи пиште”... „Милијунима пале кућиште”... „Изгинућемо!.../’Па изгините!’//Подсмеха твога горди је збор...”

Ускоро после ове песме, 1875. године, Херцеговци дижу ослободилачки устанак („Невесињска пушка”) против Турака, али европска Аустроугарска стаје на страну Турске и ултимативно забрањује Србији и Црној Гори да помажу устаницима Херцеговцима.

У 20. веку многи Европљани су показали антисрпску активност. Европљани су бомбардовали Београд 1914, 1915, 1944, 1945. и 1999. године, а зна се и ко је био за распад Југославије. Први и Други светски рат трајали су по око пет година, значи укупно око 10, а Европљани и САД „не могу” да реше ситуацију на Косову и Метохији дуже од 20 година.

Песници певају, тугују и упозоравају. Момчило Тешић у својој песми „Косово” каже: „Косово – наша колевка.../Косово: јасна грехота/Косово: наша срамота...”. А песник Миле Бискупљанин у песми „Метохијо”: „Метохијо, рано наша љута/ти си мати, а ми деца бола/Метохијо, рано без пребола...” Старо, а и савремено српско песништво богато је косовском тематиком.

Професор Тоде Чолак изјавио је 1989. године: „Политичари никада нису били патриоте. Будни су само песници.” Oдавно је речено да су песници савест човечанства.

Извесни Балканци чекају да их Европа (ЕУ) прими, а ЕУ се ограђује жицама. Да је жив, Ђура Јакшић би вероватно певао: „Јевропо, чекамо пријем. Изгинућемо чекајући...”

Одговор Европе одавно је познат: Чекајте...

Србија има довољно природног и људског потенцијала да себи обезбеди пристојан живот и да никога не чека, него да спроводи равноправну сарадњу која се примењује широм света. Вишеструко су корисни обнављање и развој сарадње с државама Покрета несврстаних, у којима живе око две милијарде становника. А не треба заборавити да и у Европској унији има доста несугласица и спорова.

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд