Од крика до јецаја

МУЗИКА И ФИЛМ
Музичке иконе на филмском платну за филмске редитеље представљају велики изазов, будући да је живот великих музичких звезда неретко налик мелодрами, са обиљем сновиђајних, халуцинантних елемената, уз трагичне моменте.

На недавно завршеном Фестивалу у Карловим Варима (као и на фестивалу Синема Сити у Новом Саду), у селекцији Хоризонти,  публика је имала прилике да види необичну и дрску филмску интерпретацију живота чувеног кантаутора Боба Дилана. Нисам тамо Тода Хејнза је смела ауторска оркестрација секстетом пробраних глумачких имена као што су Кејт Бланшит, Ричард Гир, Хит Леџер (недавно трагично преминуо), Кристијан Бејл (скорашњи Бетмен), као и мање познати Бен Вишоу и Маркус Френклин – сви у улози Боба Дилана!

Младић из Минесоте, Роберт Ален Цимерман, који је преузео име велшког поете Дилана Томаса, постао је једна од највећих легенди фолка, кантрија, госпела, блуза и рока, најпре гласноговорник антиратне генерације Америке, а потом повученији кантаутор који промишља свет на особен начин.

За разлику од скорашњих биопика (биографских филмова) о славним музичарима, као што су Реј Тејлора Хекфорда са Џејмијем Фоксом као Рејом Чарлсом, потом Ход по црти Џејмса Менголда са Жоакином Фениксом као Џонијем Кешом, коначно и La Mome Оливијеа Дана са Марион Котијар као Едит Пјаф, Нисам тамо Тода Хејнза представља у потпуности уметничку, делиричну визију о другом уметнику, хипертекст са бескрајно вешто преплетеним референцама, која овлаш познаваоцу Диланове биографије не нуди податке већ биографску метафикцију. Тод Хејнз се са једне стране већ опробао у жанру музичког филма у Velvet Goldmine доносећи портрет глем-рок сцене чија је једна од стилских одлика травестија. Са друге стране, у омажу мелодрамама Дагласа Сирка и Вернера Фасбиндера, у евокацији како хомосексуалне тако и расне нетолеранције Америке шездесетих у филму Далеко од раја, овај аутор проблематизује родни, полни и расни идентитет. Стога и не чуди што сублимација његових готово опсесивних тема налази своје исходиште управо у одлуци да лик Боба Дилана тумачи шест глумаца, од којих је једна жена (Кејт Бланшит), а један дечак Афроамериканац.

Кејт Бланшит игра Боба Дилана на врхунцу славе и декаденције, андрогиног, арогантног, саркастичног антихероја на опијатима, уз ефектне вињете сусрета са Битлсима и бит иконом Аленом Гинсбергом. Лик обојеног дечака (Маркус Френклин), лутајући музичар који себе назива Вудијем Гатријем, иначе Дилановом иконом, метафорички представља Диланову црначку душу. Младић који се обраћа директно у камеру (Бен Вишоу) и представља се као песник Артур Рембо, интерпретира Диланову крхку поетску персону. Хит Леџер у улози глумачке звезде у успону портретише Диланов лични и породични бродолом и раскид са супругом, у мелодрамском маниру. Сцене са Кристијаном Бејљем као Диланом-свештеником евоцирају митологију новог фолка са срцем у Гринич Вилиџу, левичарски активизам, а потом окретање хришћанству. Ричард Гир је одметник из 19. века чији лик сугерише Диланову ролу у Пекинпоовом поствестерну Били Кид је био дрипац, експлоатишући митски вестерн хоризонт, који ће породити фолк музику. Овај калеидоскопски приступ Тода Хејнза, визуелна симфонија црно-беле арт фотографије, топлих готово техниколор интервенција, потом призвук десатурисане филмске фотографије седамдесетих, представља готово хипнотичко искуство за гледаоца за кога ће Боб Дилан постати још већа енигма.

Још један велики кантаутор дошао је на филмско платно. Џулијан Шнабел, који је поприлично уздрмао публику овогодишњег Феста остварењем Ронилачко звоно и лептир, познавалац је њујоршке андерграунд сцене седамдесетих и осамдесетих – његов портрет самоуког сликара Баскијата донео је пресек попкултурних уплива и икона попут Ендија Ворхола и Лу Рида. У најновијем остварењу Берлин Лу Рида, које су селектори Карлових Вари сместили у секцију арт филмова Други поглед, Шнабел на својеврстан начин одаје омаж овом времешном и даље активном уметнику. Од када је можда најпотреснији и најинтимнији албум Берлин издат почетком седамдесетих, Лу Рид га није уживо изводио све до прошле године. Шнабел је овековечио овај бруклински наступ, али Берлин Лу Рида није типичан доку-снимак концертног извођења – на рикванду, на видео-биму, иза самих извођача (у које спада и дечји хор одевен у госпел одежду) редитељ Шнабел пројектује игране видео-снимке, вињете у којима главну ролу носи глумица Емануел Сењер (некадашња партнерка Романа Поланског), које наративно илуструју стихове Лу Ридових песама (Kids, Bed, Sad Song) о пару чија се веза трагично распада. Глумица готово читаво време провлачи лик произишао из баладе Керолајн каже. У естетици кућног видеа и артхаус кратких филмова, Лу Ридова меланхолија подстицана опијатима добија своје поетско визуелно исходиште. Берлин Лу Рида није могуће гледати дубоко заваљен у биоскопску столицу – тело чини своје опијено ванвременским вокалом који увек као да се обраћа само једном једином слушаоцу.

Коначно, чудесно и катарзично дејство музике, снажно попут симболичког ускрснућа једне посве анонимне јединке, приказује дебитантски филм младе Ејми Редфорд, ћерке чувеног Роберта Редфорда. Моја гитара, филм из главног такмичарског програма овогодишњих Карлових Вари, са експресивном, вилинском Сафрон Бароуз у главној улози, сведочи како живот заиста може превазићи било какву фикцију. Кроз истиниту причу о младој жени којој лекарска дијагноза канцера оставља свега два месеца живота, Редфордова и Сафронова доносе финале који надилази филмски хепиенд. Суочена са смрћу, јунакиња Мелоди Вајлдер троши сав преостали новац и изнајмљује скупоцени стан на Менхетну, купује уметничке артефакте, одаје се хедонизму. Врхунац испуњења давнашњих жеља је куповина црвене електричне гитаре и тренуци осаме уз њене звуке. Мелодин ум и њено тело се трансформишу – канцер више не препознаје ћелије свог домаћина и нестаје. Мелоди банкротира, али постаје вокал њујоршког андерграунд бенда. Музика спасава, као унутрашњи трептај и као унутрашњи глас. Од крика до јецаја.