Сећање на краљевачку трагедију

Навршило се 80 година од немилосрдног удара нацистичке солдатеске на Краљевину Југославију, када је бомбардовањем градова, неочекивано брзом окупацијом, уследило и распарчавање државе. Хроничари су забележили бројне догађаје, као и улогу појединих младих људи у организовању и отпору према завојевачу. Уз то, они који настоје да сачувају од заборава сећање на страдања српског народа заслужују посебну захвалност.

Писци, а посебно приређивачи споменице „Краљевачки круг црвеним” (Краљево, 2021) – Слободан Кљакић, врстан новинар и некадашњи уредник у листу „Политика”, и Милан Дачовић, професор и књижевник, маестрално су приказали догађаје, јуначку енергију појединих личности, стављајући их у историјски, па и књижевни контекст „мирољубиве коегзистенције” људи које је време зла усмерило на идеолошко супротстављање једне према другима – завређују изузетну пажњу најшире јавности, нарочито пажњу читалаца најстаријег дневног листа „Политика”.

Приређивачи који су у исто време и сакупљачи чињеница историјске вредности, културног и националног значаја, у издању Матице исељеника Краљева, објавили су Споменицу поводом осамдесетогодишњице краљевачког страдања октобра 1941. и херојског отпора нацистичком немачком завојевачу, који је у граду на Ибру и Морави поражен 29. новембра 1944. године. Поред краљевачке трагедије која је у средишту пажње приређивача и бројних аутора, Споменица је посвећена револуционарима Кочи Јончићу (1922‒2017), Павлу Јакшићу (1913‒2005), Гојку Николишу (1911‒1995), њиховим партизанским саборцима и четничким устаницима 1941; ова књига је вапај против братоубиства као најдубље трагедије и највеће срамоте српског народа; посвета чуварима далеких српских корена и једној краљевачкој младости у пламену.

Према сопственом казивању, Коча Јончић је јуна 1941. с још осморицом старијих другова, као најмлађи међу њима, кренуо на Гоч. Око те групе је убрзо створен први партизански одред „Јован Курсула” из чијег језгра је касније израстао прослављени Краљевачки одред Прве пролетерске бригаде. После велике краљевачке трагедије, у октобру 1941, када је немачки окупатор стрељао неколико хиљада талаца, међу којима су биле и две Кочине рођене сестре, он се са својим одредом придружио партизанским јединицама које су се из Србије повукле у Босну.

У опсежном интервјуу који је Јончић дао приређивачима постоји сијасет описаних догађаја из партизанског ратовања ових младих људи, епопеје народноослободилачке борбе и дешавања непосредно по завршетку Другог светског рата. Пошто је 1965. докторирао на Правном факултету у Београду, одбранивши докторску дисертацију под насловом „Правно-политички положај и улога народности – националних мањина у СФРЈ”, Јончић се посветио осетљивим питањима „народа и народности” Југославије и њиховом положају у њој. На ту тему је објављивао више радова на српском, који су преведени и на друге језике. Поред партијских и државних функција које је обављао, био је посвећен и истраживачком раду. Био је иницијатор и организатор бројних научних скупова из области исељеништва, о којима сведоче поједини аутори делова публикације о којој је овде реч. Огроман је Кочин допринос процесу успостављања веза и сарадње матице и исељеништва, посебно када је реч о политичкој емиграцији, у време његовог десетогодишњег председниковања Матицом исељеника Србије (1973‒1982). Матицу исељеника, наравно и Србију и СФРЈ, посетили су, у то време, из иностранства многи научници наше горе лист, професори универзитета, еминентни уметници, познати ствараоци из области филмске уметности. Њима је у књизи посвећена заслужена пажња и одговарајући простор. У том периоду, свесрдно и снажно је подржавао развој истраживачких подухвата у области студија међународних миграција Југославије, с посебним нагласком на српско исељеништво.

Познати генерал Павле Јакшић је с правом у Споменици приказан као „научник у униформи”. Слободан Кљакић у тексту ,,Генерал јеретик” даје најсажетије сећање на Павла Јакшића, народног хероја, хуманисте, најобразованијег генерала ЈНА, доследног критичара стаљинизма и култизма вође, наводећи његове критичке анализе догађаја на југословенским просторима. Настојања генерала Јакшића да се његовим идејама и погледима суди јавно, наравно да нису давала плода у једном аутократском режиму који је најљуће противнике и непријатеље видео у појединцима који начела слободе, истине и достојанства стављају изнад свега другог. У одбрани тих начела генерал Јакшић је био непоколебљиво доследан.

Краљево које је у средишту ове Споменице, за Гојка Николиша је један од његових завичаја, као што су били Кордун, Шпанија и Босанска Крајина. Према Краљеву Николиш је гајио, како се у књизи наводи, сентиментално носталгични однос још од тренутка када је, августа 1941. године, дошао за политичког комесара Краљевачког партизанског одреда. Иако је, после два месеца постављен за референта санитета НОВ при Врховном штабу, у Краљеву је упознао, како је наведено, „предивне људе с којима је живео и заједно ратовао у шуми Гвоздац на Гочу”. Др Николиш је био шпански борац, народни херој, генерал пуковник ЈНА, југословенски дипломата, члан САНУ. Медицински факултет је завршио 1936. у Београду, те је као и многи припадници његовог нараштаја био одлучан да се супротстави надирујућем фашизму и нацизму. Зато је 1937. године, као добровољац, кренуо у Шпанију. Био је батаљонски лекар у Деветој интернационалној бригади. Након одговорних дужности у ЈНА, у политичким и здравственим организацијама, као и амбасадора Југославије у Индији, После распада СФРЈ, 1992. преселио се у Француску где је три године касније и преминуо.

Споменица, по свом карактеру, професионалној обради и избору бројних догађаја, захваљујући лаком и разумљивом стилу приповедања, представља врло занимљиво и поучно дело намењено свим генерацијама читалаца и свака од њих ће у овој књизи наћи понешто што раније није налазила у другим публикацијама.

професор Универзитета у Београду у пензији