Будућност без алтернативе

Може ли се догодити да за коју годину Г17 плус и СРС подрже мањинску владу ДСС-а и ЛДП-а, а да ДС буде означена као „антиреформска“ и као таква оде у опозицију? Из садашње перспективе тако нешто, наравно, звучи бесмислено, али кад се имају у виду најновија дешавања на политичкој сцениСрбије, чини се да више ништа не треба унапред искључити. Јер, ко је, пре годину-две могао да претпостави да ће ДС и СПС формирати владу, као и то да ће се појавити могућност да ЛДП у Скупштини Београда подржи већину у којој ће бити социјалисти. И да ће председник СО Јагодина, дојучерашња омиљена тема критике „прореформских снага“, преко ноћи постати „уважени господин Марковић“.

Стиче се, наиме утисак да за позицију неке странке на српској политичкој сцени више нису важни њена прошлост, идеологија, програмска начела и дојучерашња савезништва, већ то да ли је у датом тренутку довољно привржена идеји „Европа нема алтернативу“. Како, иначе, објаснити то да су социјалисти постали прихватљив партнер и странка „модерне левице“ тек кад су објавили да ће подржати наставак европских интеграција и да ће гласати за ратификацију ССП-а? И то да је Коштуница изгубио власт и постао „назадан“ тек кад је направио озбиљнији отклон према ЕУ?

Поједини аналитичари због тога сматрају да су и сами избори изгубили на значају, јер ко год победио – „задата будућност“ нам не гине. Они кажу да се термин „демократура“ зато не односи на неког појединца (политичара), странку или институцију, већ да означава систем у којем суштинско право на власт припада само онима који су сврстани у ,,прореформске европске снаге”. Другим речима, да припадају странкама које се, свеједно да ли одувек или од јуче, залажу за либерални капитализам и што чвршће везивање земље за Запад.

Као доказ за то они наводе и улогу коју су поједине владе, амбасадори, али и представници крупног капитала имали приликом формирања нове власти у Србији, а која је, по њиховом мишљењу, била све – само не занемарљива. Значи ли то да је некадашња идеја о „плурализму унутар СКЈ“ двадесетак година касније доживела своју пуну афирмацију, наравно у другачијем систему и околностима, при чему странке постају само фракције међу којима постоји све мање суштинских разлика и које право на власт имају само ако не угрозе „општеприхваћене“ друштвене догме. Тако би се могло рећи да се, под изговором спровођења реформи и демократизације друштва, на неки начин успоставља нови облик једноумља.

Политика је, наравно, вештина могућег, а једна мала и економски уназађена земља попут Србије мора да води рачуна о глобалним токовима, свом окружењу и реалности света. Неспорно је да улазак у ЕУ доноси бројне користи, да на земље чланице Уније можемо у много чему да се угледамо, да су људи жељни бољег живота, да су већ уморни од избора и од политичких свађа... Чињеница је и да разлог релативно лошег изборног резултата странака које су оцењене као „националне“ лежи и у томе што нису понудиле довољно јасну алтернативу новоуспостављеном систему вредности, нити су дефинисале своје државну и националну политику, па је и њихова прича о одбрани Косова код дела бирача често доживљавана као јалово странчарење. Али, да ли то значи да треба игнорисати чињеницу да је политика постала нека врста пијаце и да зарад „виших циљева“ постоји опасност да се наша „европска прича“ преобрази у нови облик једноумља и политичке зависности?

Новинар