Сајам треће дозе

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ

На снимању једног од својих последњих вестерна Џон Форд је од чланова екипе затражио да се припреме за снимање сцене сахране јер је, по његовим речима, дан био као створен за то. У сценарију такве сцене, међутим, није било, али је Форд тога дана сахрану снимио и у монтажи је ставио у филм.

Сцена у којој глумац и филмски продуцент Алек Болдвин убија директорку фотографије Халину Хачинс и рањава редитеља Џоела Соузу сигурно се неће наћи у вестерну „Рђа”. Славни глумац у причи о последицама једног случајног убиства тумачи лик одметника. Болдвинова филмска екипа је ових октобарских дана радила на локацији у Новом Мексику, где су се још педесетих година снимали вестерни. На ред је дошло снимање сцене у којој Болдвин пуца из пиштоља. Реквизитер му је дао оружје, гласно и јасно обавестивши чланове екипе да је реквизит безбедан, а већ у следећем тренутку пиштољ је опалио.

Форд је непланирану сцену сахране снимио половином шездесетих година 20. века, у јеку хладнога рата, док је смртоносни метак из Болдвиновог „хладног оружја” (како се у филмаџијском жаргону назива безебедан реквизит) испаљен током актуелног свеопштег светског метежа изазваног нејењавајућом пандемијом ковида 19. И управо из геополитичких разлога, ова два временски удаљена, а суштински сродна „филмска” догађаја данас не можемо сагледавати само као пуке школске примере традиционално замршених односа између уметности и живота. А питање је и има ли више икаквог смисла уопште расправљати о доброј, старој аутентичности, или једноставно треба прихватити вјерују дигиталног доба да је и најмање искуство претвориво у податак, а да је и најситнији податак претворив у новац!

Због свега овога Фордово организовање филмске сахране ван контекста задате приче и Болдвинов стварни смртоносни пуцањ из нехата током снимања приче о убиству из нехата треба превасходно схватити у најбуквалнијем смислу. Ко то успе биће награђен правим ватрометом метафора који се на нашем парчету мрачнога неба може видети и као још једна прича о ситуацији у савременој српској култури.

Кобни ангажмани

Не, наша култура, упркос свему, није на издисају, али су у мукотрпној борби за њен голи опстанак у последњих годину и по дана своје животе дали многи уметници и културни радници. Ово се пре свега односи на глумце који се, услед природе свог заната, од самог почетка пандемије налазе на првој линији заражавања и оболевања.

Прошлогодишње, готово тромесечно, „велико затварање” и прекид свих активности многим глумцима без сталног позоришног ангажамана донело је мучне егзистенцијалне бриге, док су се потоње „отварање” и делимични повратак некадашњем ицрпљујућем ритму паралелног рада у позоришту и на снимањима за неке испоставили као кобни. Отуда је током дугих пандемијских било много фордовских „дана као створених” за сцене сахране у којима су умрли глумци одиграли своје последње улоге.

Своју ролу готово безумно храбро игра и публика. До које мере је жеља да се види нешто лепо (како би то рекао Слободан Стојановић) већа од страха за сопствени живот, најбоље се види по броју гледалаца који су похрлили у биоскопе у којима се приказује филм о Томи Здравковићу. Не можемо да знамо како ће неки будући социолози културе и историчари медицине тумачити овај културолошко-епидемијски феномен, али већ сада можемо да закључимо како су редови пред биоскопским благајнама појединце из надлежних структура опет „натерали” да испоље своју слепу оданост узнемирујућој естетици популизма. Једноставну жељу стотина хиљада грађана Србије да у мраку биоскопске сале поново чују песме једног од најпопуларнијих певача народне музике и пусте сузу над предратним животом кога више нема, актуелни (не)култур-трегери препознали су као још једну прилику да покажу хронично помањкање креативности и имагинације, што је резултирало покретањем иницијативе са подизање споменика Томи Здравковићу! Штета што Драган Бјелогрлић није снимио овај свој филм пре неколико година. Можда би у том случају, пред испражњеним здањем београдске железничке станице, уместо стриповског суперхероја Стефана Немање, тамо сада стајао мермерни Тома! То би уистину био аутентични симбол онога што свима који се, пуни наде у успех до Теразија пењу Балканском улицом, може да пружи Београд.

А наш главни град је и ове године остао без једне од манифестација по којој је препознатљив чак и у свету. Упркос најбољим намерама градских власти и сва три удружења домаћих издавача, још једном се нису стекли санитарни услови за одржавање јубиларног, шездесет и петог Међународног сајма књига. Током године предлагани су различити начини на које би сајам ове године ипак могао да буде организован. На крају је ипак одлучено да Сајма књига не буде, чиме је пре свега у корену спречено ширење заразе на месту где се последњих неколико месеци одвија одлично организована имунизација становништва и где су многи писци и читаоци примили све три дозе вакцине против ковида 19.

Повлачењем свечаности књиге пред пружањем здравствене услуге Београдски сајам је симболички остао једно од чворишних места наше културе. Издавачи су, као и прошле године, октобар прогласили месецом сајамских попуста. Највећи међу њима у својим књижарама организују и дружење домаћих писаца с читаоцима, док неки други публици нуде дигиталне разговоре својих аутора о многим актуелним темама.

Сукоб „на књижевној награди”

Једна од њих је и нејењавање подела на домаћој књижевној сцени изазваних актуелном идеолошком матрицом по којој се одвија додељивање Нинове награде за роман године. Овај расцеп је постао толики да се из решености двадесетак еминентних српских писаца да члановима Ниновог жирија више не шаљу своје књиге на увид родила књижевна награда „Београдски победник”, која ће се под окриљем Библиотеке града Београда додељивати за најбољи роман.

Тако ће јавност крајем јануара наредне године навијачки грозничаво ишчекивати проглашење два добитника. Добитник Нинове награде ће постати љубимац одавно имагинарног „круга двојке”, док ће лауреат „Београдског победника” бити шампион једнако имагинарног „Српског света”. Наравно да ће актуелни сукоб на књижевној награди сигурно изнедрити по које истински вредно књижевно дело, али нас и овај апсурд актуелног тренутка домаће културне сцене враћа симболичком значењу наведених примера са снимања једног бајатог и једног тазе вестерна.

Но, има времена и да се на Београдском сајму приме све три дозе вакцине против ковида 19, али и да она сцена погреба ипак не буде снимљена, а прави метак уклоњен из цеви сценског реквизита.

Конкретни простор за конкретну наду налази се недалеко од Мештровићевог „Победника”. Реч је о Косанчићевом венцу, где се до немачког бомбардовања 6. априла 1941. налазило здање Народне библиотеке Србије, а где би, према све конкретнијим најавама, ускоро могла да буде подигнута нова-стара зграда библиотеке. Самим процесом претварања иницијативе у конкретан пројекат, а потом и изградњом ове грађевине, савремена српска култура би, не само симболички, могла да поврати своју већ увелико изгубљену ширину.

Било би заиста лепо да посетици 65. Међународног сајма књига у Београду, који ће бити одржан крајем октобра 2022. године, буду у прилици да виде изложбу о току рада на остварењу ове племените и далекосежне замисли. До тада, отиђите на Сајам и вакцинишите се. И то је, за почетак, сасвим довољно.