Октобарске мере

Коначно су, на крају месеца, уведене мере, а почело се и са кажњавањем угоститеља. Онај случај с кафићем у Ужицу је део неких других мера, које нису никада ни престајале. Вирус је слободан преко дана, само полицијски час за њега важи од 22 сата.

Један други вирус, звани „ђилас” захватио је многе, од скупштине до таблоида и националних телевизија. Карактерише га висока температура и енормно лучење пљувачке. Симптоми су се показали и на једном министру. Онај Мали, којег пензионери чекају на телевизији као озебло сунце, постао је велики и у мојим очима, када је извео једну драмску минијатуру пред камерама и мапом Ђиласовог закопаног блага. Хамлетовски је изговорио: Шокиран сам да неки имају рачуне у иностранству. Не трепнувши и без Јорикове лобање у руци. Додуше, фигуративно речено, у руци је била једна друга глава.

Сличан вирус је напао и опозицију, а карактеристичан је по томе што се размножава простом деобом.

У овом месецу су се намножили и протести по улицама и трговима. Полиција нема времена да се бакће с њима јер лови ситне дилере дроге. Оне крупније избегава да не би завршила на полиграфу. Што се тиче протеста, полиција има јасно дефинисан став исказан у три тачке: дозвољени су они протести које ми пошаљемо, друго, они који нису против режима, и треће, они који су против опозиције.

А што се тиче ископавања литијума у Јадру, обећања су фантастична: падаће им печене шеве из летећих аутомобила. Паре чине да се дешава један оксиморон већ виђен на Косову: добровољно протеривање. Житељи Јадра продају куће и имања и – селе се. У вестернима смо видели како велики ранчери протерују мале, како би им узели земљу јер није било закона западно од Рио Пекоса. Сада је у питању југозападно и североисточно од Рио Тинта. Чак је и Меркелова ангелски обишла немачки вековни казнени простор звани Србија и поручила: Срби, опкољени сте Европском унијом, предајте се. Али, Србин се не предаје, у Јадру већ кружи крилатица: Храни сина, па шаљи на протест, Јадрани се умирит’ не могу!

Октобар је увек био месец великих награда. Ја живим скромно и поштено, те сам испод радара нашег патријарха, Нобеловом комитету су познати моји ставови око ове награде, а Ђурић се у Њујорку бакће око Марине Абрамовић... Тако је мени допала само Награда за животно дело на традиционалном Сатирафесту у „Коларцу”. Не знам зашто жири мисли да сам завршио?! Па, ја тек почињем нови маратонски круг. Поготово што сам, после две кинеске, добио и трећу „Фајзера”.