Баксузна фотеља директора БИА

Саши Вукадиновићу јуче је био први радни дан у пространом кабинету у седишту тајне службе на Бањици, за које се одувек веровало да припада најмоћнијим људима у држави. Дужност је – без присуства новинара – преузео још прекјуче од досадашњег шефа Безбедносно-информативне агенције (БИА) Радета Булатовића у истом том кабинету који је Булатовић користио четири и по године. Нови и стари директор БИА прекјуче су, као и на неколико састанака у последња два дана, разменили информације о започетим акцијама, стању у служби и завршеним пословима. Први радни дан Вукадиновића поклопио се са даном формирања БИА, пре тачно шест година, када је усвојен закон којим је РДБ измештен из МУП-а и постао агенција Владе Србије.

Вукадиновић је седми директор Обавештајне службе Србије од распада СФРЈ. Интересантно је да су четворица Вукадиновићевих претходника – дакле, изузимајући Андрију Савића и Мишу Милићевића – били или у затвору или под истрагом. То је један од разлога због кога многи фотељу у Улици краљице Ане виде као уклету или баксузну, попут селекторске клупе наше фудбалске репрезентације. Искуства говоре да ће се и Вукадиновић вероватно на самом почетку суочити са оним истим препрекама са којима су се суочили и његови претходници: с једне стране, увек ће постојати део јавности којем неће бити по вољи, ма какве кораке предузео; с друге, мораће да прихвати чињеницу да се у Србији сви „разумеју” у тајну службу. Једнако као и у фудбал. О баксузлуку фотеље на Бањици сведоче и не баш славни наставци каријере које су остварили његови претходници по одласку са Бањице: један у затвору (Раде Марковић), једном се суди (Јовица Станишић), двојица пишу књиге (Горан Петровић и Андрија Савић), један је „аванзовао” у представника БИА у иностранству (Миша Милићевић), док ће се тек видети шта ће и где ће Булатовић. Његове раније амбиције биле су везане за дипломатију.

Сви они који су се после силаска са чела службе нашли на удару закона, били су људи којима је неки свој наследник нашао пропусте у раду или грубе злоупотребе, осим Булатовића кога је у затвор послао његов претходник на челу српске тајне полиције. Булатовић је уједно и једини од свих бивших руководилаца који је био под истрагом пре него што је постао директор БИА. Он је током акције „Сабља” ухапшен, али се касније испоставило да је његово привођење било политички мотивисано, због чега му је исплаћена одштета.

Јовица Станишић (на челу ДБ 1991–1998) и Раде Булатовић (2004–2008) привођени су за време Мише Милићевића (2003–2004), Раде Марковић (1998–2001) ухапшен је за време Горана Петровића (2001), док је против Петровића покренута истрага док је шеф тајне службе био Булатовић (2004–2008).

Станишић, који се најдуже задржао на челу службе, данас одговара пред Хашким трибуналом због оптужби да је починио злочине на подручју захваћеном ратовима. Привремено је пуштен на слободу због болести.

На функцију шефа тајне службе постављен је крајем 1991. године, када је Служба државне безбедности била на великим искушењима због „кртица” из сепаратистичких република СФРЈ и рата који је беснео на границама Србије. Станишић никада није давао интервјуе, али је дао две кратке изјаве након мисија у Босни, када је посредовао међу завађеним српским лидерима са Пала и из Београда, као и после ослобађања „плавих шлемова” који су били таоци Војске Републике Српске. Њему наклоњени и данас тврде да није дозвољавао злоупотребу службе „прљавим пословима”, док његову одлуку о формирању злогласне ЈСО објашњавају бригом због сепаратизма у јужној српској покрајини. Они који му нису наклоњени на душу му не стављају само ратне злочине, већ и то што је наводно омогућавао нелегални бизнис. Такорећи до јуче Станишићу се приписивао утицај на тајну службу из сенке, иако је он из ње склоњен пре десет година после сукоба са Слободаном Милошевићем који се наводно одиграо око Косова.

Његов наследник Раде Марковић је већ седам година у затвору. Недавно је првостепеном пресудом осуђен на 40 година затвора због четвороструког убиства на Ибарској магистрали. Раде Марковић функцију начелника РДБ напустио је чак четири месеца после петооктобарских промена, због већ познатих политичких неспоразума у тадашњој владајућој коалицији. Недуго затим је ухапшен. Он је, баш као и сада Вукадиновић, каријеру градио у јавној безбедности, због чега је наишао на отпор међу припадницима тадашњег ДБ који на Марковића нису гледали као на човека који ће професионално да обавља посао, већ као неког ко је ту да извршава Милошевићева наређења. Његов мандат обележио је рат 1999. године, злоупотребе постављањем политичара из тадашње власти на функције у служби, као и политичке ликвидације Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, злочина на Ибарској магистрали и покушаја убиства Вука Драшковића у Будви.

Горан Петровић, био је први постпетооктобарски начелник РДБ. Против њега се води истрага пред Другим општинским судом, због прислушкивања новинара Вука Цвијића и адвоката Томе Филе. Петровића је „фотеље” коштала побуна Јединице за специјалне операције, у новембру 2001. године. Петровићево руковођење службом обележило је хапшење Радета Марковића због злочина на Ибарској магистрали, раскринкана је мрежа агената која је пратила Вука Драшковића и Славка Ћурувију, чије је убиство ипак остало мистерија. Петровић, коме је постављење за начелника било заправо повратак у службу коју је напустио 1999. године, успоставио је сарадњу са свим релевантним службама у свету.

После Петровића на чело службе дошли су прво Андрија Савић, а затим и Миша Милићевић, који, као што смо рекли, никада нису били под истрагама, али су се зато њихови заменици нашли на оптуженичким клупама. Савићев заменик био је Милорад Брацановић који је на јучерашњи дан пре три године осуђен на четири године затвора због тога што није пријавио припреме за убиство Ивана Стамболића. Милићевићев заменик Горан Живаљевић налази се на оптуженичкој клупи због учешћа у отмици Владимира Николића, бившег припадника ДБ.