Добротвор који је усинио омладину

Мудри људи су одувек знали да је њихово само оно што Бога ради дарују другоме. Сима Андрејевић Игуманов (1804–1882) једна је од таквих личности за кога патријарх Павле каже да није заложио само сав свој иметак, већ целог себе у просветне и хуманитарне циљеве чиме је узрастао у великог добротвора целог српског народа.

„Писати и говорити о Сими Игуманову у наше време, па и у времену које долази, после толико година од његовог упокојења, јесте и пожељно и неопходно”, поручује поглавар Српске православне цркве у уводном слову књиге „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова”, Јована Јањића, новинара НИН-а и саветника у Министарству вера, коју је управо објавила „Задужбина Симе А. Игуманова”.

Сам Јањић о овом великом српском добротвору каже да је немогуће „да неко од Срба, ма где живео, устврди да није окусио плодове рада Симе Андрејевића Игуманова”.

Овај трговац, живећи аскетски и сав предан Богу, који је иметак стекао послујући у Цариграду, Одеси и Кијеву, Београду, даривао је цркве, манастире, сиротишта, школе, домове ученика, певачка друштва, али помагао и болесне и немоћне, стипендирао ученике.

У тузи за сином Манојлом који је умро 1865. године, Сима Игуманов је „усинио сву омладину свог краја”. Донео је одлуку да оснује Православну српску богословију у Призрену 1871. године. То је био велики догађај, не само за још неослобођене Србе у старој Србији, него и за цео српски род.

Вредним радом и штедњом Сима Игуманов је створио добра, која је, завештањем, оставио да вечно дају жељене плодове. Тако ће његова задужбина са именом његовим постати једна од најплодоноснијих установа те врсте у српском народу. Задатак Богословије, како је записано у Пројекту њеног устројства, био је „да спрема младиће српске народности, а православне вере у Отоманској империји за народне свештенике и учитеље”.

Мало се зна да је Призренска богословија школовала више учитеља него свештеника, а дала је и више владика и тројицу српских патријарха: Варнаву, Гаврила и Павла. Прва двојица су били њени ученици, а трећи њен професор.

„Када сам још као студент Богословског факултета у Београду пролазио поред великог здања на Теразијама, на чијем зиду крупним словима пише ’Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца’, дивио сам се тој велелепној грађевини и њеном задужбинару. Тада ни слутио нисам да ћу већ кроз петнаестак година бити професор Богословије у Призрену, коју је такође основао и подигао Сима Андрејевић Игуманов”, пише патријарх Павле у уводу ове књиге.

Јован Јањић, проучавајући несређену архивску грађу Фонда Симе Игуманова у Историјском архиву Београда, каже да је заслугом патријарха Павла задужбина 1991. године обновила рад што је подразумевало и враћање палате на Теразијама изграђене 1938. године.

После егзодуса српског народа са Косова и Метохије 1999. године Призренска богословија је привремено измештена у Ниш где је искључиво средствима Игуманове задужбине подигнуто ново монументално здање за школовање будућих свештеника.

Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије, која се привремено налази у Нишу, каже да оно што Симу Иуманова издваја од свих добротвора јесте његово завештање ко ће управљати његовим иметком после његове смрти. Тестаментом је одредио да то буде прва личност Српске цркве.

„Имајући беспрекорну веру у живог Бога, ставио је сву своју имовину у најпоштеније руке и тако је сачувао за циљеве назначене у тестаменту. Првојерарси Српске цркве су сачували фонд задужбине и увећавали га, а задужбина је вршила своју човекољубиву мисију. Помагала и издржавала Богословију у Призрену и многим младим људима омогућавала школовање”, поручује ректор Тимотијевић.