Чилеански Че Гевара зове се Габријел Борић

„Носталгија за светлошћу”, наслов је дела трилогије сјајног редитеља Патриција Гузмана, који можда најверније приказује стање чилеанског духа. Када је стварао овај документарни филм, „друштвено ангажован” на филозофски и метафоричан начин, Гузман је објаснио да осећа носталгију према Чилеу из доба своје младости. У доба његове адолесценције Чиле је био либерална демократска земља у којој сте могли рећи шта сте хтели и чинити шта сте хтели, а да вам се због тога ништа лоше не догоди. Касније је земља прошла кроз језиву диктатуру, која је променила. Чиле је данас пун ожиљака од Пиночеове владавине, које ће носталгични грађани пробати да зацеле на изборима 21. новембра. Питање је само да ли оног ко ће им „донети светлост” виде у десници или левици.

Свеже анкете прогнозирају да ће млади левичар Габријел Борић бити нови председник. У земљи која се није опоравила од диктатуре успон левице под Борићем није чудан, али је председнички ангажман нешто о чему су левичари могли само да сањају. Ова вест постала је битна Хрватима готово исто колико и Чилеанцима. О најмлађем председничком кандидату у последње време с изразитом пажњом извештавају хрватски медији. Габријелова мајка потиче из шпанско-каталонске породице, а отац Луис дете је емигранта с острва Угљан. Хрвати се радо присећају да је потенцијални чилеански председник пре десетак година прешао океан како би обишао кућу својих предака на Угљану, у којој одавно нико не живи. Мештани и Борићи који нису напустили острво радо новинарима причају да је њихов земљак оставио изузетно позитиван утисак. Сећају се да није знао да проговори ни реч на хрватском језику, али је перфектно говорио на енглеском. Занимало га је одакле је његов прадеда отишао у Чиле. Тражио је да упозна рођаке, који причају да су у сада празној кући пре више од стотину година живела три брата од којих је само један остао на острву, а двојица су отишли у Чиле.

Хрватска јавност поносна је на свог Габријела, који Чилеанце привлачи не због порекла, већ због посвећености прекопотребним променама. У Чилеу револуционарни потенцијал постоји свугде, али се већ дуже време не појављује неко ко ће га покренути. У таквој атмосфери његово деловање, првенствено кроз студентске демонстрације, а потом и политички ангажман, изузетно брзо је дало резултате. Борић је као студент права био ангажован у студентским организацијама па је брзо почео да диже глас и песницу на улицама. Постао је звезда. Видно израстао под романтичарским утицајем славних револуционара, Фидела Кастра и Ернеста Че Геваре, младић је пустио браду и косу. Није скидао са себе маслинасто-зелену кошуљу с рукавима подврнутим до лакта. Његовa шака стиснута у песницу често се уздизала у маси на протестима. Али поштовање није стекао парадном улогом и говорима преко мегафона већ зато што се није штедео и константно је био у првим редовима, спреман да добије батине од полиције. Брзо је постао политички ангажован и након два посланичка мандата већ је испливао као кандидат левице. Он жели да спроведе здравствене и економске реформе. Залаже се за бесплатно образовање за све и планира да оштрим резом нападне економски модел из времена Пиночеа. Његову визију дели генерација студентских вођа који су након протеста против неједнакости у образовном систему, од којих је прошла деценија, доспели у жижу јавности.

„Ако је Чиле колевка неолиберализма, он ће такође бити и његов гроб”, говорио је Борић кад су се 2019. године немири ширили из Сантјага. Сад се бори за председничку фотељу и то је само почетак за вође протеста из 2011. године. Они су важна генерација у политичкој историји земље. Не само тридесетпетогодишњи Габријел. Ту су, рецимо, његови политички саветници и младе присташе комунистичке партије, који су успели да мобилишу људе да подрже програм који се фокусира на социјалну заштиту, праведнију расподелу ресурса. Борићева алијанса „Подржимо достојанство”, група левичарских партија и организација, ужива широку подршку захваљујући чему и излази на црту десници, чији је заставоноша искусни политичар Хозе Антонио Каста, познат и као чилеански Болсонаро. Он је непријатељ каквог је увек боље имати на својој страни, али то не оспорава чињеницу да је Борић најбољи опозициони кандидат, широко популаран и због идеја о зеленом економском опоравку, субвенцијама за жене на радном месту, пореским реформама и прерасподели богатства. Истина, изолација због ковида 19 (заражен је вирусом корона) јесте изазов за његов тим уочи избора, али далеко од тога да ће их, како верује тамошња штампа, спречити да омогуће младом кандидату да ускоро „поведе народ ка светлости”.