Легионари у боксу

Читалац Слободан Т. Петровић у свом допису „Занемарено Светско првенство у боксу”, објављеном 4. новембра у рубрици Међу нама, жали због слабе медијске пропраћености Светског првенства у боксу које је ових дана одржавано у Београду.

Има неколико добрих разлога зашто је то тако: слаба или никаква присутност камера на нашим аматерским ринговима током последњих година, па и деценија; никаква популаризација аматерског бокса; скромна или занемарујућа улагања у ту племениту вештину; енормно присуство кошарке, одбојке, фудбала и осталих спортова на малим екранима; преноси бокса, али професионалног, и с превеликим наградама за победу... А најубедљивији разлог за овако слабу презентацију овог изузетног догађаја, који се већ други пут одржава у Београду, по мом дубоком уверењу, јесте присуство великог броја страних (руских) боксера (који би требало да нам донесу прегршт медаља), које смо, признајмо, дебело платили да се „прекрсте” у Србе, а тек бисмо морали да „дрешимо кесу” да је било златних и сребрних медаља.

Присуство оволиког броја „увезених” и плаћених страних репрезентативаца није никаква новост у свету спорта и бизниса. Широм планете државе се, рекло би се, утркују која ће више и квалитетније такмичаре, за дебеле новце, превести у домаће репрезентативце и тако, надају се, обезбедити велики број медаља, а онда уживати у плодовима ових савремених легионара – плаћеника.

Подсећања ради, навешћу пример од пре неколико деценија, кад су бројне европске државе прекрштавале кинеске стонотенисере у своје грађане и тако очекивале велики број „купљених” медаља. Словенија је, нпр. довела двојицу кинеских стонотенисера и било је смешно, а и тужно гледати како се Словенци радују победи своје „дежеле” с „легионарима” из Кине.

Овакву „трансплантацију”, сва је прилика, наше, српско биће, тешко прима и највероватније ће га у будућности одбацити као страно тело.

Ако међу такмичарима нема неког новог Србина, попут Павла Шовљанског, Томе Хладног, Вуковића, браће Качар, убојите левице Крагујевчанина Јаковљевића и многих других који су „крварили” у рингу за част и афирмацију своје домовине, како очекивати афирмацију првенства са силним „Србима” – странцима за које смо први пут чули и како се свим срцем радовати ако неко од њих донесе дебело плаћену медаљу? Сматрам да ту треба тражити разлог овако слабом медијском интересовању за овај велики спортски догађај.

Јордан Живановић,
Београд