Ускомешани идеали

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, јула – Авенија Висконсин, у делу који спаја Вашингтон и савезну државу Мериленд, важи за „елдорадо шопинга”. На простору од неколико стотина метара распоређено је мноштво елитних бутика, јувелирница, као и робних кућа с мамцима и за врло дубоке и за плиће џепове, уз десетак ресторана у којима се обележава „не баш неопходан али тиме још угоднији издатак”.

Промет је позамашан, али је посматрач запазио да је потрошачка страст донекле спласла па пролазници све чешће „налазе времена” да се одазову молбама младих истраживача мњења да одговоре на питања која немају везе са овде устаљеном основном потребом – утољавањем зова за набавку нових ствари. Међу онима који нису пристали да се сврстају у испитанике и, поверава се, да је анкетаре избегао зато што он жуди да други одговарају њему, а не он њима.

Пољуљани стубови

Волео бих да ми неко каже у шта и у кога да верујем, осим у Бога и себе, прича у поверењу. Није једини коме таква сазнајна чежња истрајава као – пуста жеља…

Њему слични се осећају као у причи о тамном вилајету „ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се”. Према најновијим анкетама, поверење у економију међу потрошачима, у какве спада и он док се одриче шопинга, пало је на најниже гране у последњих пола века, а с друге стране – чак 84 одсто испитаника је у Галуповом истраживању оценило да се држава и политички „креће у погрешном правцу”, уз посртање здравства, школства, социјале, међународног имиџа…

Незадовољство је, дакле ускомешало темељне идеале, уздрмавши поверење у оба системска стуба – пијацу и власт, а у таквим околностима је појачано и осећање грађана да су се нашли „између чекића и наковња”. Коме и чему се приволети кад „шлајфују оба царства”, питају се збуњени духови.

Љутња на политичаре је, додуше, мање-више уобичајена, чак и кад није „пригустило” толико колико сада, али је новост истовремено гунђање против „неприкладности” у светињи званој слободно тржиште, где се традиционално налази простор за испољавање личне и колективне независности, поготову од администрације. Све више аналитичара налази, чак, да се ствари прераспоређују обрнуто од суштине овдашњег поретка, па да се држава испоставља као „драга мама”, а тржиште као „зла маћеха”, као да се ради о – изазовном повратку елиминисаног етатизма на терен победничког либерализма.

Јака приврженост доминацији тржишних правила, која је превладавала у јавности од седамдесетих година прошлог века, доведена је сада у питање, изјавио је Вилијем Галстон, из вашингтонског Института Брукингс „Лос Анђелес тајмсу”, који је у четвртак објавио опсежни приказ новог феномена под насловом „Американци можда губе поверење у слободно тржиште”. Тренутно, политичари и експерти желе више, а не мање – и то у размерама каквих одавно није било – учешћа власти у привреди, констатовао је аутор ударног написа у калифорнијском дневнику.

Проблем је пролазан, сугерисао је Кевин Хејсет, саветник у тиму републиканског председничког кандидата Џона Мекејна. Невоље не значе, напомиње, да се јављају могућности да свет функционише битно другачије него сада.

Фани и Фреди

Практично, нема овде озбиљније снаге која би била за дириговану привреду и познате облике бившег источноевропског социјализма, па ни истрајне видове западноевропске социјалдемократије – слажу се амерички експерти. Али, признају, да то не значи да нису у току осетна тумбања. „Клатно поверења је својевремено отишло од владе ка тржишту, а сада иде у обрнутом смеру”, мисли Данијел Јерџин, који је пре десет година био коаутор књиге о ширењу вере у слободно тржиште. Поводи за промену смера клатна нађени су у осетном поскупљењу нафте, па и хране, за шта се све чешће оптужују „шпекуланти”, као и у ломовима на тржиштима кредита и некретнина који изазивају потресе широм планете.

Као посебно индикативни издвајају се „случајеви” компанија, познатих под надимцима Фани и Фреди, за промет хипотека. Обе фирме су доспеле на праг банкротства, процењују зналци, али ће се одржати захваљујући – помоћи државних фондова.

Док једни узимају Фани и Фредија као примере одустајања од примене тржишних закона, други тврде да су те две фирме доказ да тржишни закони нису ни дејствовали према њима. Уживале су повластице „владиних миљеника”, потискујући здраву конкуренцију – уочавају хроничари. Давале су зајмове „шаком и капом” не водећи рачуна о ликвидности клијената који су се, истовремено, ослањали на логику да ће ако до трауме дође, као што је и дошло, држава „покрити” губитке, за шта такође показује спремност – иако се ради о милијардама долара које ће морати да из свог џепа, на разне начине, исплате недужни порески обвезници.

Недужни? Можда и нису. Реизабрали су, пре безмало четири године, за председника Џорџа Буша иако је неоправданим поводима повео рат против Ирака и тако допринео дестабилизацији Блиског истока и наглом поскупљењу бензина, а тиме и накнадном осећању да се САД крећу у погрешном правцу.

Експлозивна комбинација

Погрешно смо причали и о глобализацији – тврди специјалиста „Вашингтон поста”, Роберт Семјуелсон. Државе постају економски све више међузависне док политички примењују све више националне интересне критеријуме, што је експлозивна комбинација – сматра он.

Поменути пролазник, бивши купац, из авеније Висконсин осећа такву тезу као своју, донекле. И он слути да је на делу експлозивна комбинација, али која у његовом случају гласи: више шетај, мање купуј и позајмљуј, али се за то освети – на изборима. Све ћемо променити, нада се, макар све остало исто – али не као што је сада, него као што је било.

Нада ће му се, рекло би се, добрим делом изјаловити. Свет иде новим, разноврсним путевима и све више утиче на локална животна усмерења – иако формално не може да учествује на изборима за непосредне кројаче националних судбина…