Декларативна игра

Резолуција о континуитету државне политике на Косову, коју је предложила влада, није усвојена протекле недеље како је било планирано већ је због примедби и амандмана остављена за ову. Резолуције о Косову доношене су од 1990. године, али нису промениле стварно стање. Оне су углавном коришћене за домаћу употребу, такмичење међу странкама у патриотизму и исправности националне односно државне политике.

Странке на власти резолуцијом хоће да покажу да су у политици према Косову и Метохији ништа није изменило у односу на време када је премијер био Војислав Коштуница. Истовремено желе да радикалима и ДСС-у одузму тему на којој би могли да покажу своје опозиционе зубе.

С друге стране, СРС и ДСС морају да покажу свој опозициони став доказујући да нова влада својим потезима изневерава политику потврђивану резолуцијама за које су раније гласали и СРС, и ДС, и ДСС, и СПС. Уосталом, зар није Коштуница оборио своју владу зато што је рекао да више не верује у политику ДС-а према Косову и Метохији.

Резолуција о Косову и Метохији било је на претек, али оне јесу документ који је тешко претворити у реалну политику. Владислав Јовановић, бивши амбасадор и министар спољних послова, каже да је скептичан према овом декларативном кораку. „Резолуције саме по себи нишу лоше, било их је у време Милошевића и после 5. октобра, али наша политика није деловала по њима. Парламент је доста инертан и нису свесни какву историјску улогу имају. Зато сам револтиран и разочаран ставом наших странака.”

Бивши министар каже да је Запад ушао у гамбит с нама јер су видели да нам је важнији улазак у ЕУ од Косова и да се сада зато понашају врло комотно. „Саветовао сам Борису Тадићу пре четири године, када је ишао у Америку, да им каже да неће моћи да задрже Србију на својој страни ако прогласе независност Косова. Јер, ако изаберу Косово ми ћемо бити у прилици да се окренемо алтернативној политици. Ми сада играмо завршни плес с Косовом.”

Оштрину коју је саветовао Јовановић ваљда је најбоље показивао Слободан Милошевић, а њен резултат је Кумановски споразум који су радикали прогласили капитулацијом, само што се сада тога не сећају.

Јовановић не би потписао ССП у случају проглашења независности Косова, иако је још 1990. године мислио и говорио да се Југославија може спасти распада уласком у ЕУ. Он је уверен да „ми држимо тапију на Косово, али САД хоће полако да нас натера да је пустимо”. Јовановић каже да резолуција неће имати значаја јер је Споразум о стабилизацији и придруживању потписан када се ЕУ већ ангажовала око Косова. „Резолуција је декларативна и постфестум јер су карте већ одигране. Зато је резерву требало ставити приликом потписивања ССП-а.” 

Душан Лазић, члан Форума за међународне односе, каже да не зна како ће коначно изгледати Резолуција, али да уколико на реалистичан начин одрази стање може да буде врло корисна са становишта те политике. „Ако је пропагандна не може да помогне. Постоје три предлога резолуције и треба видети да ли отварају перспективе или служе за унутрашњу употребу. Охрабрује што нова влада покушава да отвори наше комуникације са светом, што министар спољних послова много путује а и превазишли смо редуковање контаката са светом. На свечаности у француској амбасади био је премијер и више министара и то је добро. После разговора нашег министра с Кушнером, видело се да се ставови око Косова разликују, али смо ипак разговарали. Зато дух и слово резолуције треба да поспешују отварање а не затварање према свету.“

Лазић каже да је изузетно важно како ћемо се понашати у пракси, али и на чему ћемо инсистирати у резолуцији и какви ће бити амандмани. „Важно је створити нормалнију атмосферу за сучељавање мишљења, а не да се доводимо у ситуацију ултиматума. Важно је и како ћемо проћи на Генералној скупштини УН на којој ће бити постављено питање да ли је независност Косова у складу с међународним законима.”

Зоран Живковић, бивши премијер, каже да су све резолуције доношене због унутрашњих политичких разлога. „Ова резолуција има само један циљ – а то је да СПС оправда коалицију са ДС-ом. Једина разлика у односу на претходне резолуције о Косову је што се ова доноси апостериори. Она не може ништа да промени, јер је отцепљење Косова последица вишедеценијских разлога. Нажалост, две претходне владе пропустиле су да изборе поделу Косова.”

Живковић каже да је доношење резолуције део парламентарног фолклора. „Сваки сазив Скупштине изгласаће нову декларацију која ни на шта неће моћи да утиче.”

Скупштинске резолуције о Космету више су узбуђивале партијске духове него иностране моћнике којима је требало послати поруку јединственим ставом политичке елите. Биће тако и овога пута.