Сваки дуг је зао друг

Солун – Пред саму завршницу 62. Солунског фестивала, који се уз строго контролисане здравствене мере вратио у дворане у којима се традиционално одржава, у оквиру главног такмичарског програма одржана је и светска премијера грчко-српско-албанског копродукцијског филма „Стадо оваца” Димитриса Канелопулоса, до сада познатог као творца многих кратких играних и документарних филмова.

Уз мањинску подршку Филмског центра Србије, у копродукцији Снежане Пенев ван Хаувелинген и уз оригиналну музику коју је компоновао наш Дејан Пејовић, Канелопулосов филм оставио је врло добар утисак као драма о спирали злочина која се рађа и буја међу грчким дужницима. Међу њима је и Танасис (Арис Серветалис), марљиви узгајивач цвећа и украсних биљака на омањој плантажи изван града, али и његови другари – све сами мали привредници и занатлије које је покосила економска криза, те су спас тражили код зеленаша Стелиоса, којем сада ни камате и ни главницу дуга не могу да врате. А дуг је зао друг, показаће се то врло брзо, јер је Стелиос ангажовао утериваче, двојицу неспретних младих криминогених дошљака који од оваквог „посла” и сами преживљавају. Удруживање дужника с идејом да се некако реше Стелиоса показаће се као тотални промашај, који води и до злочина почињеног од стране људи који су се до јуче само бавили својим малим пословима и својим малим животима. Уз изврсну глумачку игру и маестралну фотографију сниматеља Стелиоса Писаса, редитељ Димитрис Канелопулос у „Стаду оваца” уз обиље црног хумора приповеда ову причу која на тренутке неодољиво подсећа на оне филмски испричане од стране легендарне браће Коен. Овај копродукцијски филм наћи ће се на београдском Фесту 2022. године.

Међу грчким филмовима који су приказани у главном међународном, али и у националном такмичарском програму утисак је због своје важне теме оставио „Калаврита 1943” (са поднасловом „Ехо прошлости”) Николаса Димитропулоса, у којем је своју последњу улогу одиграо незаборавни и непрежаљени шведски глумац Макс фон Сидов. Димитропулос урања у мрачно поглавље историје, у крваву годину током Другог светског рата када су немачке окупационе снаге у знак одмазде за убиство 77 Немаца побиле све мушкарце (више од 700 цивила) и опљачкали, разрушили и запалили Калавриту (13. децембра 1943) на северном Пелопонезу.

Овај масакр остао је заувек забележен не само у историји Грчке већ и Европе, а Димитропулос с мање-више успеха нуди своју филмску реконструкцију догађаја у којој наратив не иде даље од уобичајеног, али је зато акценат стављен на импресивну продукцију. Редитељ почиње филм у Немачкој 1971. године када немачки адвокат преузима обавезу да поништи тужбу грчке владе за ратну репарацију пред Међународним судом правде. Адвокат сазнаје да је један аустријски војник, припадник Вермахта, на Калаврити помогао старцима, женама и деци да напусте цркву коју су немачки војници запалили (измишљени лик и плод сценаристичких слобода) и зато путује у Грчку како би га пронашао и поништио тужбу. Димитропулос реконструише и сцене самог масакра, а неке од најбољих сцена у филму су управо оне у којима игра Макс фон Сидов у улози једног од ретких преживелих сведока, а сада остарелог Николаса Андреуа, који адвокату приповеда о нацистичким зверствима.

У националном такмичарском програму виђен је и филм „18” Василиса Дувлиса, који у фокус ставља опасност од скретања грчке омладине ка расизму и фашизму и крајње десничарским опцијама. Сама прича се врти око групе средњошколаца у популарном атинском насељу у периоду најжешће економске кризе и почетка пандемије. Реч је о деци с породичним проблемима која одрастају у немаштини и своју љутњу и бес искаљују на мигрантима и хомосексуалцима. У почетку су њихове реакције нешто блаже, да би читава ствар ескалирала од малтретирања слабијих до пребијања и покушаја убиства. Осим друштвеног статуса ових осамнаестогодишњака, филм приказује и утицај одраслих. Утицај родитеља и идола пронађених међу онима с националистичком идеологијом с крајње политичке деснице.

Сценариста и редитељ Дублис постепено развија ликове и ситуације и са изванредном маштом интелигентно експлоатише различите епизоде како би главне јунаке учинио људскијим и истинитијим. Реалистички осветљава изразе и понашање људи и њихову друштвену средину и ствара филм који даје живу и тужну слику савремене Грчке на раскршћу са сумњивом будућношћу.

Овогодишњи, 62. Солунски фестивал, који се одржава уживо у јеку четвртог таласа ковида 19 (овде се све мере беспоговорно поштују, а дигиталне пропуснице се контролишу 24 сата), броји ситно до свог завршетка и церемоније доделе награде „Златни Александар” за најбољи филм.

„Келти” освојили публику

Српски филм „Келти” Милице Томовић (светска премијера догодила се на овогодишњем Берлиналу), с више пројекција у солунским дворанама, али и онлајн, оставио је веома добар утисак на грчку публику и критичаре од којих су га неки прогласили и „најбољим филмом у програму Балкански преглед”. Живом разговору с љубопитљивим грчким гледаоцима осим ауторке Милице Томовић између осталих присуствовала је и глумица Дубравка Ковјанић, која у „Келтима” игра главну женску улогу, лик младе мајке две малолетне девојчице и супруге у дубокој емотивној кризи.

„Келти” ће се ускоро наћи пред публиком 27. Фестивала ауторског филма у Београду, на којем ће имати своју српску премијеру.