Најпоноснија сам на педагошки рад

Глумицу Борку Томовић волимо да називамо „Политикиним” дететом. И то не само зато што је стасавала уз наш лист, нити зато што јој је мама наша бивша колегиница која је дала значајан допринос да „Политика” буде „умивен” лист. Већ, пре свега, зато што ову глумицу пратимо од првих корака и данас с поносом можемо да закључимо да нисмо погрешили када смо јој пре много година посветила прву насловну страну. То чинимо и данас јер Борка Томовић свих ових година не одустаје, посвећена је свом позиву и тихо траје, како и сама с осмехом признаје. Ових дана гледамо је у улози такође посвећене супруге Весне у психолошко трилеру „Црна свадба”, али и као омиљену јунакињу у дечјем серијалу „Плава птица” који је прославио важан јубилеј – десет година емитовања. То доказује и ону почетну тезу о посвећености, трајању, опстанку, али и борби – борби за дечије стваралаштво, за децу. Борка Томовић је и посвећени дечји педагог и већ седам година покушава да продре у дечију душу, да у детету пробуди оно најлепше. Не дар за глуму, већ дар са самоспознају, за емпатију, за тимску игру, за комуникативност, за самопоуздање... све оно што је једном детету потребно! И на тај рад је најпоноснија, каже.

Она је данас и мама... Колико је посвећена свом трогодишњем сину толико подједнако и малишанима који покуцају на врата „Пароброда” спремни за игру! Гледали смо ми Борку и у серијама „Истине и лажи”, „Убице мога оца”, „Златни дани”, „Случај породице Бошковић”, али неко недавно написа – „Вратила се на мале екране”. Томовићевој је драго да су и медији и гледаоци приметили њену улогу у „Црној свадби” и признаје да је другачија од свега што је до сада радила. То је свакако и заслуга редитеља Немање Ћипранића са којим је већ дуго планирала сарадњу. Ова серија јој се допада како због необичности жанра, тако и због више линија радње, али, пре свега, због слика старог Београда и шарма тог времена.

Наша саговорница открива шта је још радила у протеклом периоду:

– Када је почела пандемија, свакодневно сам записивала шта ми се то лепо догодило. Сваки дан сам се трудила да нађем повод за срећу, да нешто ново научим, прочитам... Храбрила сам себе и покушавала да урадим нешто добро. Сада, када смо се колико-толико вратили нормалном животу, срећна сам што сам опстала и што се и даље бавим оним што највише волим. У доба изолације схватила сам да ме рад са децом чини виталном, радозналом, да ме мотивише да се стално едукујем, да ме оплемењује...

Још један леп догађај десио се пред крај претходне сезоне – премијера хип-хоп, реп, рок оперетe „Мачор у чизмама”, по музици Момчила Бајагића Бајаге и Саше Локнера, у њеном матичном позоришту „Бошко Буха”.

Признаје нам да је позориште управо оно што јој је највише недостајало. Иако је театар, на неки начин, највише трпео за време пандемије, добра ствар која се десила је – снимање телевизијских серија. Оне су много значиле за њену професију.

Ипак, нада се да ће позориште поново заживети у свој својој пуноћи, јер „тај тренутак када јунаци удишу исти ваздух са публиком је непроцењив и непоновљив”.

Највише јој је жао деце када види колико су данас везана за екран мобилног телефона и окренута виртуелном свету. Та врста херметичности и незаинтересованости за стварни свет око њих забрињава – поручује Томовићева.

Управо зато стваралаштво за децу је веома важно, а данас је, нажалост, маргинализовано. Волела би, истиче, да на телевизији има више емисија попут „Плаве птице”, да деца одрастају уз своје јунаке, а не уз серије неприлагођене њиховом узрасту.

Посебно је срећна када је деца препознају на улици због „Плаве птице” јер јој то даје сатисфакцију да су ипак успели, да су допрли до неке деце, да су их нечему научили и подстакли да буду добри људи.

Слична је ситуација и са позориштем. Не сећа се када се неки критичар осврнуо на представу за децу, а управо је у таквом позоришту Борка Томовић доживела најузбудљивије тренутке у свом животу.

– Штета што се на дечије представе гледа као на нижу категорију. Без деце која су одрастала у театру и без едуковане публике, ми не можемо имати квалитетно друштво... Дечија позоришта су темељ свега – поручује ова глумица.

У њену радионицу углавном долазе деца по препоруци и то никако не сме да буде амбиција њихових родитеља, већ искључиво жеља самог детета, објашњава.

За педагошки рад се заинтересовала тек након завршетка Факултета драмских уметности. Едуковала се и проналазила разну литературу коју је сама преводила, а касније и примењивала у раду. Увидела је значај драмске игре у најранијем узрасту и колико може бити подстицајна за развој детета.

Када је питамо да ли се још нешто променило у њеном животу, у шали каже да и даље учи како да боље организује време, поготово сада када је мајка. Супруг Новица Бјелица активно се бави одбојком у Партизану и за сада не намеравају да напуштају Београд.

Многи је често питају да ли ће се опет снимати „Љубав, навика, паника...”, али Томовићева сматра да након смрти Николе Симића то више нема смисла. Некада треба ставити тачку на дела која су оставила траг у једном времену.