Непријатељ изблиза

ЗАСЕДАЊЕ ГЕНЕРАЛНЕ СКУПШТИНЕ Уједињених нација већ поодавно је постало ритуално годишње окупљање шефова држава или влада. Њихова "дебата" за говорницом је прилика да се много тога каже, али мало шта у свету промени.
Ипак, сваке године некоме је и овај ритуал изузетно важан. Овога пута пре свега нама: у Њујорку су и наш шеф државе и председник владе. Њихова настојања да саговорнике тамо убеде у оправданост позиције Србије кад је реч о статусу Косова и Метохије у (веома) блиској будућности нимало нису ритуална. Остаје да се види колико ће бити успешна, с обзиром на то да је много тога вољом најмоћније државе данас, Америке, већ унапред одређено. А моћни су ретко кад вољни да попусте пред снагом аргумената – радије користе аргументе снаге.

Генерална скупштина, уз то, сваке године има и понеког негативног јунака. У сећању је лупање ципелом по говорници Никите Хрушчова; док је долазио Кастро и он је увек био повод за негативан публицитет. Боравак на америчком тлу (мада учесници заседања у Њујорку нису и у посети Америци – међународно право и дипломатски прокол дозвољавају им да се крећу само у кругу полупречника 40 километара од срца Менхетна) – лане је за тираду против Америке искористио њен противник са истог континента, венецуелански председник Уго Чавес, а у истој улози овога пута је ирански шеф државе Махмуд Ахмадинежад.

АМЕРИКАНЦИ СУ ТАКО ДОБИЛИ ПРИЛИКУ да свог непријатеља анализирају изблиза. Ахмадинежад је, наиме, позван да одржи говор и пред студентима и професорима Колумбија универзитета: уступање говорнице државницима са свих меридијана традиција је ове академске институције. Иако је та позивница била повод за жестоке, па на моменте и хистеричне дебате у Америци, одбрањена је  неопходношћу да се испоштује принцип слободе говора.

Та слобода је омогућила и да и добродошлица коју је изговорио декан универзитета буде нимало гостољубива. "Господине председниче, ви сте ситан и окрутни диктатор", рекао је у својој "поздравној" речи професор Ли Билингер. "Ви сте или безобразни провокатор, или запањујуће необразовани."

Ахмадинежад се на ово намрштио, али није збунио. Оно што је говорио изазвало је протесте (али и понеки аплауз). Сигурно је једино да се Американцима није допало. "Ако сте ви управо испробали пету генерацију атомских бомби, како онда можете да оспоравате оне који само желе нуклеарну енергију", рекао је, између осталог. Демантовао је међутим да Иран жели сопствену бомбу. "Ја мислим да су политичари који желе атомско оружје политички заостали, ретардирани". Захтевао је да се холокауст, "још проучи", али и напоменуо да Палестинци не треба да буду ти који плаћају цену за тај погром Јевреја у нацистичким логорима. Пожелео је и да, "у знак респекта према трагичном догађају", положи венац на место срушених кула Светског трговинског центра, али му домаћини то нису дозволили "из безбедносних разлога". Он је, у америчким очима, био и остао шеф државе која спонзорише тероризам.

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ су иначе главна тема овогодишње Генералне скупштине, али разговор о томе протекао је у уверењу да је у ствари миниран посебним састанком који је о истој теми некако у исто време организовао амерички председник. Ни један ни други скуп није донео ништа суштинско: решавање проблема глобалног загревања које подстичу велике индустрије одложено је за неко друго време. Није помогао ни вапај бившег чешког председника Хавела да "није угрожена планета, него да смо угрожени ми".

ИЗНЕНАДНА ПОБУНА У БУРМИ (Мјанмар), такође је била на првим странама минуле седмице. Почело је наизглед бенигним протестом због таласа поскупљења свега и свачега (пошто је претходно укинуто субвенционисање горива), да би потом ескалирало у масовну побуну у чијим првим редовима су будистички свештеници. Због боје њихових одора, протест је већ добио епитет "шафран револуције".

Ово је први излив масовног незадовољства од слома продемократског покрета који је опстајавао од 1988. до 1990, када војна хунта (разни генерали су на власти тамо још од 1962.) није признала изборну победу опозиције коју је предводила Аунг Сон Сју Кји, добитница Нобелове награде за мир, од тада у готово непрекидном кућном притвору.