Самит за неизвесну будућност

Био је то најважнији сусрет савременог света, један од оних од којих се очекује да преобликује озбиљно погоршане односе две суперсиле и да одреди степене будуће глобалне стабилности.

Виртуелни самит председника Сједињених Америчких Држава и Кине замишљен је да кроз стратешки дијалог обнови комуникацију два гиганта чији су односи пали на најнижу историјску тачку и довели до тога да се чак говори о почетку новог хладног рата, много слојевитијег од претходног који је означавао само војну утакмицу.

САД доживљавају Кину као технолошког, војног и економског ривала, стратешки опаснијег такмаца него што је Совјетски Савез икад био. Све самоуверенија Кина не жели да допусти да јој Вашингтон моралише о људским правима и ауторитарно гради позицију недодирљивости.

Агенда међусобних конфликата толико се умножила да су Џо Бајден и Си Ђинпинг закључили да досадашње опасно непријатељство никоме није од користи. Препознали су неопходност дипломатског ангажовања како би се избегао потенцијално катастрофални сукоб и успоставио стабилан менаџмент ривалства.

„У овом тренутку кинеско-амерички односи су на критичној историјској раскрсници. Обе земље ће добити од кооперације и изгубити од конфронтације”, поручује Си. „Човечанство живи у глобалном селу, а ми се заједнички суочавамо с вишеструком изазовима. Кина и САД треба да појачају комуникацију и кооперацију.”

После пуна три и по сата „комуникације”, двојица лидера очекивано нису отклонила или ублажила међусобне несагласности о милитаризацији Јужног кинеског мора, сајбер-безбедности, људским правима, трговини, пандемији или климатским променама.

Као и после првог оваквог самита у фебруару и другог у септембру, разлике су и овог пута остале огромне, но циљ сусрета на даљину и није био њихово скидање с агенде, већ обострано уверавање да неразумевања не смеју да воде ка нежељеном конфликту.

„Чини ми се да је наша одговорност као лидера Кине и Сједињених Америчких Држава да обезбедимо да такмичење између наше две земље не скрене у конфликт, било намерни или ненамерни”, изјавио је Бајден, који је регион Азије и Пацифика поставио у сам врх спољнополитичких приоритета.

Председник Си очекује да Бајден искаже политичко лидерство како би се америчка политика према Кини вратила на „рационалан и практичан” колосек. Кинески државни медији означили су састанак као „искрен, користан, садржајан и плодан”, што је могућ опис коректне атмосфере сусрета, али изостали су било какви потези или наговештаји да би могла да се смањи дистанца између две велесиле. Ривали су се сложили да односи морају тако да се каналишу да би се избегао конфликт, али се нису сложили како доћи до тачке од које би могао да буде отворен пут ка детанту.

Прошлог месеца Бајден је изјавио да „не тражимо нови хладни рат или свет подељен на ригидне блокове”, али његово инсистирање на генерацијској борби између аутократије и демократије подсећа на идеолошки сукоб из педесетих и шездесетих година прошлог века. Тај ехо прати данас суочавање у Јужном кинеском мору и око Тајвана.

Бајден је свакако имао у виду обећање које је председник Си дао Бараку Обами: да ће Кина избегавати милитаризацију Јужног кинеског мора и да ће смањити сајбер-конфликте између две земље. Пекинг је од тада повећава свој нуклеарни арсенал и појачава своје војно присуство у Јужном мору, а сајбер-сукоби су се интензивирали.

Пошто су кинески ловци последњих месеци рекордан број пута надлетали Тајван, Бајден је поновио одлучност САД да штити острво које Кина сматра својом територијом. Уследио је „искрен и директан” дуел, без конфликта.

Бајден је поновио подршку политици једне Кине, али је додао да се снажно противи „унилатералним напорима да се промени статус кво или угрозе мир и стабилност дуж Тајванског мореуза”.

Председник Си забринут је због покушаја САД да ојачају позиције Тајвана на међународној сцени. Јасно је упозорио да се они који траже независност Тајвана и они који их подржавају из САД „играју с ватром”. Саопштио је да ће у случају наставка провокација Кина морати да предузме одлучне мере уколико снаге које се залажу за независност „пређу црвену линију”.

Си је две земље упоредио с два велика брода који не би требало да се сударе. Јасно је да су ставови о Тајвану и другим темама остали непромењено далеки, али може се претпоставити да је самит ипак стабилизовао односе на постојећем нивоу, спречавајући њихово даље погоршање, и да представља најаву серије важних разговора лидера две земље који ће покушати да дипломатском навигацијом избегну колизију у тајванском мореузу, док ће наставити своје бескомпромисно натицање.

Општи је консензус у Вашингтону да растућа кинеска економска моћ и војно нагомилавање представљају највећи изазов америчке националне безбедности због чега администрација покушава да окупи партнере широм света. Бајден је у томе био релативно успешан, али остало је питање како успоставити одрживе радне односе.

„Оно што тражимо јесте делотворна конкуренција са заштитним оградама и мерама за смањење ризика како би се обезбедило да ствари не скрену у конфликт”, објаснио је недавно амерички секретар за националну безбедност Џејк Саливан.

Амерички председник био иницијатор разговора па није испустио да помене непријатне теме попут кршења људских права у Кини, што се односи на положај заједнице 12 милиона муслимана Ујгура у провинцији Сингјанг, који Вашингтон зове геноцидом, растуће притиске Пекинга на Хонгконг и стање на Тибету. Пекинг то сматра мешањем у унутрашње послове Кине.

Вашингтон страхује од даљег раста ауторитарности кинеског режима и од „нове ере” председника Сија, који је остварио много већу личну контролу комунистичке партије од својих претходника, 2018. укинуо је ограничења председничких мандата која му омогућавају да на власти остане барем до 2027, чиме показује амбицију да влада попут Мао Цедунга и Денг Сјаопинга.

У ком правцу ће се кретати односи моћи ће да се утврди већ у фебруару, када ће се знати да ли ће Бела кућа упутити свог изасланика на зимске олимпијске игре у Пекингу или не, као знак протеста због Ујгура.

Претпостављам да је самит пажљиво праћен у Београду јер међународна позиција Србије умногоме зависи од стања односа између САД и Кине, две земље с којима би Србија да сарађује. С другом више него с првом.