Бисери српског симболизма раме уз раме са европским

Деценијама уназад заводљива тема симболизма, посебно у нашем сликарству, била је ван озбиљног домаћег изложбеног фокуса. И када се чинило да ће тако бити и надаље, Снежана Мишић, музејска саветница Галерије Матице српске, и Игор Борозан, професор на Одсеку са историју уметности Филозофског факултета у Београду, удружили су снаге и демантовали нас. Осмислили су и релизовали поставку недавно отворену у Галерији Матице српске, у сарадњи са Народним музејом у Београду, која под називом „Живот-сан-смрт. Европски оквири српског симболизма” траје до 31. јануара следеће године.

Отварајући разговор за наш лист, њих двоје кажу да се разлози одсуства представљања симболистичке уметности у домаћим музејима налазе у генерацијском односу према прошлости, који је увек условљен актуелним естетским, друштвеним, идеолошким, културним оквирима. И додају:

– Услед доминантног модернистичког канона, али и важећег академског наратива у историографији, симболизам се у другој половини 20. века нашао у међупростору као недовољно авангардан, али и недовољно традиционалан и академски. С друге стране, на размеђи 20. и 21. века дошло је до појачане сензибилности композитног појединца. Рушење старог света и најава новог дигиталног и глобалног поретка проузроковали су осећања блиска изворним симболистима, као што су страх, отуђеност, неизвесност, ратови, који су се у својој историјској епохи сусретали са сличним проблемима. То су могући разлози који су нас ујединили у намери да обрадимо тему симболизма, иначе веома актуелну у европској историографији и музеологији.

 Кроз одабир седамдесет и седам уметничких дела из националних и европских музејских и приватних колекција у пријатној и децентној атмосфери ове познате новосадске уметничке куће, представљене су тематска разноликост и особена поетика српског симболизма, а разматрају се и утицаји и везе, тематска опредељења и уметнички домети српског и европског симболизма. Ако се каже да се посетиоци сусрећу са репрезентативним делима великана као што су Леон Коен, Стеван Алексић, Надежда Петровић, Ђорђе Крстић, Влахо Буковац, Пашко Вучетић, Марко Мурат или Михо Маринковић довољно је речено о вредности неких од изложених слика. А ако се њима додају радови водећих европских уметника истог правца попут Гистава Мороа, Франца Штука, Одилона Редона, Адолфа Хиреми-Хиршла, Рудолфа Јетмара, Едуарда Вајта и других, јасно је да је реч и о куризоитетима.

– На нивоу формалног језика, српски и европски симболизам се изражавају на исти начин. Академизам, импресионизам, експресионизам, сецесија су особености које одређују ликовност симболистичких слика. И на тематском плану српски симболизам је умногоме саобразан европским симболизмима (пантеистичко виђење природе, фаталне жене, недогматска религиозност, митологија...). Међутим, у одређеној мери он заснива и сопствени тематски репертоар – објашњавају наши саговорници и настављају о томе шта српски симболизам разликује од тадашњих европских токова:

– Он је дефинисан између представљања стварности и имагинације. Српски и јужнословенски уметници као пропагатори и преносиоци идеја европског, и посебно немачког симболизма, успели су да на самосвојан начин изврше пријем и преображај европског симболизма и тиме допринесу јединству његовог интернационалног језика. Снажан национални набој условио је представљање ликовних дела везаних за великане националне прошлости, као што су представе краљевића Марка, Светог Саве, и особито цара Лазара. Посебност српског симболизма се огледа и у снажнијем одговору на универзалну катаклизму изазвану Великим ратом, што говори и о његовом продуженом трајању у односу на друге европске симболизме.

На наше питање на која би дела која су у нашу земљу дошла изван наших граница требало посебно обратити пажњу, Снежана Мишић и Игор Борозан одговарају:

– Међу делима најважнијих представника европског симболизма неке су од кључних слика њихових стваралачких опуса. Пример су радови водећег немачког симболисте Франца фон Штука „Грех” и „Изгубљен”, величанствена композиција „Душе Ахерона” Адолфа Хиреми-Хиршла, „Фонтана младости” Едуарда Вајта, „Ларго” Лудвига фон Хофмана, слике Мирка Рачког „Косовка девојка” и „Франческа и Паоло” и Беле Чикош Сесије „Салома” и „Студија за Мртву стражу”.

А на тему да ли је било тешко и колико је било изазовно допремити дела из Аустрије и Хрватске, посебно имајући у виду још актуелну пандемију, они истичу:

– Комуникација са колегама из домаћих и иностраних музеја, а то су Национални музеј модерне уметности и Музеј за уметност и обрт из Загреба, Музеј ликовних уметности у Осијеку, и Галерија „Белведере” из Беча, била је врло пријатна од самог почетка. Постојала је искрена жеља и воља поменутих музејских установа да нам се изађе у сусрет и омогући реализација ове заиста импознатне изложбе. Самим тим све активности и процедуре које подразумева позајмица уметничких дела су се одвијале уз договоре и разумевање. Све време смо се понашали као да пандемија не постоји јер нисмо желели да нас она ограничава у реализацији наше замисли, у чему смо и успели. Томе су допринели и наши дугододишњи партнери: Аустријски културни форум у Београду и Уника осигурање, који су нам пружили пуну подршку у остваривању сарадње са бечком Галеријом „Белведере”, као и ДДОР осигурање, које се побринуло за заштиту осталих експоната.