Призивање ММФ-а

За разлику од својих претходника, који су се Међународног монетарног фонда клонили као куге, нова министарка финансија Диана Драгутиновић сама призва ту не баш популарну „светску позајмну касу” изјављујући да би за Србију било добро да склопи неки аранжман с њом. Какав? Није рекла. Свакако не финансијски јер нам паре нису неопходне, пошто су девизне резерве око десет милијарди евра, а тренутна цена позајмљених долара доста висока.

Откуда та промена?

Седајући у веома врућу фотељу министра финансија Драгутиновићева, као нестраначка личност, ако није знала до танчина, морала је наслућивати с каквим ће се све изазовима сусрести у вођењу одговорне економске, буџетске, а тиме и фискалне политике. Коначно, то је „преко плота” гледала с места вицегувернера НБС.

Од садашњег шефа, председника владе Мирка Цветковића и претходног министра финансија, наследила је буџет без минуса, али с толиким финансијским обећањима и обавезама које га лако могу гурнути у дубљи дефицит. Зато се и припрема ребаланс. Наравно. Навише. Већ у септембру. У том контексту је споменула и редефинисање овогодишње планиране стопе инфлације са 6,5 на 8,5 одсто.

За тај и све будуће економске послове владе и саме министарке Драгутиновић ММФ, на први поглед, није неопходан. Ребаланси буџета и антиинфлациона политика за савремене владе, па и нашу, готово су рутинска ствар. Шта ће нам онда ММФ? Поготово што његове препоруке и инструкције владама које га прихвате нису баш популарне. То, коначно, памтимо и ми. До 2006, до када смо имали аранжман, ММФ је, између осталог, инсистирао на свођењу јавне потрошње у реалне оквире и будно надзирао плате у јавним, државним, предузећима. Ваља, међутим, бити поштен до краја па рећи да ММФ и његови експерти не намећу своја решења, али доследно инсистирају на спровођењу онога што се договори с креаторима економске политике.

Коначно, ми и сада без аранжмана са ММФ-ом имамо редовне консултације с том институцијом и она с времена на време скенира нашу макроекономску позицију и препоручује лекове за жаришта нестабилности.

Шта ће нам онда ММФ, када све што треба да учинимо можемо и морамо сами да урадимо? Без тутора.

Министарка Драгутиновић примећује да би за нас било добро када би и ММФ дао позитивну оцену нашој економској политици, а то опет значи добар сигнал страним инвеститорима и препоруку за кандидатуру у ЕУ. То стоји, али суштина ствари није у томе, већ у нечем другом – несумњивом ауторитету ММФ-а који је министарки потребан не би ли своју владу убедила у потребу вођења одговорне фискалне политике... и смањивање трошкова финансирања државе. Ако је то у питању, а изгледа да јесте, онда ММФ треба да дође што пре јер је улог велики, иако ће бити и оних који ће се осетити изиграним у постизборним договорима.