Триптих из Његошеве
Генерал је тамо где му је место, у затвору, али његов лик слободно лебди српским земљама регрутујући националисте и узнемиравајући све оне који се питају докле ће званична власт у Београду да благонаклоно тетоши екстремисте.
Многа озбиљна питања крију се испод неколико квадрата београдске фасаде осликане портретом Ратка Младића, кога једни славе као „хероја”, а други су покушали да уклоне мурал згрожени величањем осуђеног ратног злочинца и повратком у ратна времена.
„Мурал мора пасти”, поручивали су грађани и активисти за људска права, али обележје срама опстаје захваљујући властима. Министарство унутрашњих послова је забранило акцију под отужним изговором одбране „реда и мира”.
Власт је преко ноћи узнапредовала до правне државе и претворила се у заговорника слобода док лицемерно држи еквидистанцу према муралу кроз који се прелама суштина односа државе према злочинима последњих ратова, помирењу у региону, новијој историји и улози појединих Срба у њеним најмрачнијим епизодама.
Не ради се о суочавању с прошлошћу, како се често чује. Сви се суочавају с прошлошћу само једни на један, други на други начин. Ради се званичној политици која се на разне начине обавезала да неће штитити ратне злочинце. Та обавеза се стално минира.
Рат бочицама спреја ескалирао је у централној београдској општини и пренео се с фронта Сребренице у Први и Други светски рат, док власти мирно посматрају најновију оргију национализма. Србији прети да се сврста на погрешну страну историје.
Када је Младићев мурал протресао Београд, узнемирио Србију и забринуо суседе и демократски свет, освануле су – под заштитом ноћи и надлежних – још две урбане фреске: Драже Михаиловића и војводе Живојина Мишића. Прва носи потпис четничке песме „Све су страже...”, друга текст: „Генерале, опкољени смо! Одлично, рођени мој, сад можемо да нападамо у свим правцима!”
Испаде да су националисти у црном опкољени, угрожени. Око њих разуздани активисти који причају о геноциду, све издајник до издајника. Нападај у свим правцима!
Избор ликова тумачим као потврду организованости и промишљености налогодаваца. Враћање у Други светски рат на страни четника и нацистичког колаборанта логичан су исказ великосрпског националистичког омраза према партизанима који су, да их подсетим, победници тог рата.
Враћање у Први светски рат и на славног војсковођу Колубарске битке замишљено је да зачепи уста критичарима Младића и Чиче. Триптих у Његошевој улици обједињава три лика како би се сваки покушај њиховог уклањања представио као удар на српство. Провидно је то и јадно.
Ранија демократска власт је, хтела то да призна или не, омогућила успон четништва по Србији. Онда је равногорски покрет почео да царује и по Републици Српској, где је генерал Младић ратовао под истом оном капом војводе. На крају је завршио као командант геноцида.
Тако гласи квалификација садржана у пресуди суда Уједињених нација, али систематски је пропуштана шанса да јавност Србије буде упозната са свиме што се током рата догађало у Босни и Херцеговини. Кобно прећуткивање и неспремност на суочавање с пуном истином поново се исказало када власт демократа није имала храбрости да учини могуће болан, али неопходан рез.
Скупштина Србије је марта 2010, на предлог Демократске странке, усвојила Декларацију о осуди злочина у Сребреници, која се позива на пресуду Међународног суда правде. Пресудом је утврђено да је у Сребреници јула 1995. извршен геноцид, али у тексту се осуђује злочин на начин утврђен пресудом поменутог суда, без помињања термина геноцид.
Постављен је правни темељ за оспоравање геноцида. Како тада, тако и данас. Скупштина Србије је у октобру одбила расправу о резолуцији о геноциду у Сребреници. Наравно да таква власт тражи да се хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић извини што је прекинуо интервју с новинаром Танјуга који је порицао геноцид.
Зашто би власт допустила да се уклони срамни артефакт генералу који је био осведочени херој садашњег председника Србије? Сви памтимо како је табле у Булевару Зорана Ђинђића прекривао афишама „Булевар Ратка Младића”.
Био је то позив националистима да неког каснијег дана осликају генерала у центру Београда. Самозвани бранитељи, а суштински рушитељи Српства, створили су оне који живе у уверењу да је Младић херој, разјарене младе људе којима национализам уништава разум.
Власти издају индулгенције и охрабрују екстремизам прикупљајући гласови за изборе.
Упозоравам да режим тако на себе преузима огромну одговорност. Регрутациони центар СНС-а добија бираче, а Србија нове индоктриниране националисте који, за разлику од оних на власти, и не памте страхоте последњих ратова.
Опасна је то и кратковида игра у којој се власт сада разоткрива. Кривица због које ће, кад-тад, неко морати да одговара. Једном се, после оних година, показало ко је у праву. Показаће се поново.
Не граде се ове оцене само на врачарском муралу Младићу и десетинама његових слика широм Србије. Озбиљно су поремећене елементарне моралне вредности. Ово је земља у којој је водитељка једне телевизије с националном фреквенцијом очарана тортом коју је послао Милорад Улемек Легија, који у затвори служи казну од 40 година због убиства Зорана Ђинђића. „Џентлменски”, коментарисала је она не скидајући осмех. „Тај гест је стварно посебан.”
„Стварно је посебна” и петиција за ослобађање још једног „српског хероја”, Легијиног колеге и премијеровог директног егзекутора. Њен иницијатор, још један осуђену ратни злочинац, Драган Васиљковић, у Бањалуци је отворио канцеларију „Фондације капетан Драган”.
Помагаће фондација „утамниченим српским херојима који су по казаматима широм света само зато што су бранили српске интересе, носећи српску униформу и борећи се под српском заставом”. То што су неки од њих починили најтеже ратне и злочине против човечности нема везе.
Континуитет једне националистичке политике потврђује однос српске власти према ратним злочинима. Причају о будућности, а гурају у најтамнију прошлост. Нова Национална стратегија за процесуирање ратних злочина у Србији 2021–2026, усвојена у октобру, пала је на првом испиту. Ако је генерал Младић икона ове власти, у озбиљном смо проблему.
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


