Дете никад не плаче без разлога

Данас све можемо сазнати преко интернета: од тога како отворити теглу краставаца до тога како направити ормар. Интернет је тако препун и савета о родитељству.

Једна од најчешћих тема за коју сви мисле да имају решење јесте плач детета. Једна анегдота коју ми је моја мајка испричала заувек ми је променила разумевање ове теме – уз моје проучавање и бављење психологијом и психологијом раног детињства. У доба моје мајке говорило се да бебу треба пустити да плаче. На тај начин, налагало је мишљење, беба ће научити сама да се утеши и неће бити зависна од мајке, односно ношења. Моја новопечена мајка седела је, дакле, са својим оцем, када је моја старија сестра, тада одојче од месец дана, почела да плаче. Моја мајка није устала, већ је наставила да прича. Њен отац, а мој деда, упитао ју је зашто не иде да утеши бебу.

Мама је, као добар ђак, одговорила како су јој у породилишту рекли да је, уколико је беба нахрањена и пресвучена, најбоље пустити је да плаче. То је добро за њен развој, а њој самој ништа неће фалити. Деда јој је рекао да ипак провери, јер „бебе никад не плачу без разлога”. Када је отишла у другу собу, моја мајка је видела да се беба исповраћала и да зато плаче. Од тада, ни моју сестру ни мене нису пуштали да плачемо.

Јована Трбојевић Јоцић (Фото лична архива)

Нешто их боли, нешто им је потребно

Један недавни догађај подстакао ме је да поново размишљам о овој теми. На дечјем игралишту, двогодишње дете је седело на моторчићу и неутешно плакало. У питању је вероватно тантрум, који је карактеристичан за тај узраст и нажалост нимало пријатан ни за дете, ни за родитеље. Посматрам мајку која је оправдано на ивици живаца, јер дете не жели да се помери – само седи на моторчићу и рида. Након викања и неуспешног покушаја да помери моторчић заједно с дететом, мајка се бесно окренула од детета, које је тада почело још више да плаче.

Одлазак мајке није умирио ни дете ни мајку. Обоје су били преплављени емоцијама, без начина да умире себе. Ова сцена није нова, нити неочекивана у родитељству. Сви се нађемо у позицији када више не знамо како да умиримо дете. Али сетила сам се дединих речи.

Деца користе различите облике понашања да би нас дозвала или да би придобила нашу пажњу. Неретко то буде основано: нешто их боли, нешто их плаши, нешто им је потребно. Некада то пак буде средство манипулације. Тешко је разазнати шта је шта, поготово ако не умемо да препознамо шта осећамо и зашто. Деца никад не плачу без разлога, само што њима тај разлог често није свесно јасан нити видљив.

Ово дете је можда било фрустрирано зато што му мама није дала да уради нешто што би могло да га повреди или зато што се ударило. Дете, међутим, не уме да се избори с фрустрацијом. Због тога, оно користи једине алате које има: плач и своје руке – деца често ударају своје родитеље у нападу беса.

Ако и ми као одрасли често прибегавамо сличним „алатима”, како можемо да очекујемо да деца буду паметнија? Основне емоционалне вештине дете учи од нас. Када падне, ми му кажемо: „Пао/ла си, да ли јако боли?” или „Сигурно си се уплашио/ла”. Ми дајемо име ономе што му се дешава, а самим тим му помажемо да зна шта да ради с тим осећањима.

Одлазак од детета док оно плаче, иако родитељима може пружити времена да умире своје осећаје, само дете доживљава као напуштање у тренутку када ни само не зна шта му је и како да се смири. Новопеченим родитељима, али и онима с дужим стажом, често је тешко да поднесу дететов излив непријатних осећања. Дечје емоције су по природи непредвидиве, интензивне, али и кратке. У једном тренутку је све у реду, а већ у следећем деца исказују силовит налет туге или беса а да се ништа (бар колико ми примећујемо) није десило. Заборављамо да свет посматран дететовим очима није толико структуриран – често га и ми сами доживљавамо као нешто застрашујуће. Деци смо ми –једина стабилност у животу.

Бројна истраживања су потврдила да су сензитивност и респонзивност родитеља на дететове потребе од најранијих дана живота предиктори (предвиђачи) оптималног развоја у каснијем добу. Осећајност родитеља и њихово одговарање на дететове потребе утичу тако на његову каснију способност да оствари значајне и прилагодљиве међуљудске односе, као и на његов развитак стратегија за превладавање стреса.

Шта то заправо значи? Начин на који реагујемо на дететове потребе, наша могућност да пре свега разумемо, а потом и одговоримо на потребе, а затим и наша способност регулације сопствених осећања – све то код детета ствара доживљај сигурне базе. Тако му поручујемо да смо ми ти који ћемо увек бити ту да га прихватимо и волимо, да га видимо и желимо и да ћемо бити својеврстан темељ за развој емоционалних вештина (које нам помажу да боље знамо шта тачно осећамо, као и да се лакше носимо с тим осећањима).

Задаци родитељства

Ово су напорни задаци родитељства који не престају ни кад дете као одрасла особа оде од куће. Због тога је родитељство континуирани процес који има непревазиђен значај за дететов целоживотни развој.

Када дете следећи пут крене да плаче, покушајте следеће: спустите се у раван с њим (или га подигните ако је беба) и загрлите. Чак и ако вам у том тренутку није јасно зашто плаче и упркос томе што бисте најрадије да викнете „Докле више!”, дајте му прво основну информацију – да сте ту. Дете никада не плаче без разлога, као ни ми. Крените у истраживање својих осећања; кроз учење о себи, учићете и дете како да се носи с њима. Није лако, али је први корак ка томе да постане лакше.