Независни кандидати и сличне заблуде

У тражењу кандидата који би на предстојећим изборима требало да изађе на црту актуелном председнику Србије, опозиција размишља о независној личности – каквом интелектуалцу од угледа, интегритета и препознатљивости. Реч је о проверено лошој идеји, о неразумевању политике као заната, или још горе, о неразумевању политике уопште.

Независне интелектуалце ништа не квалификује за високе политичке функције. Нема никакве гаранције да би неко таквог профила умео да плива у мутним политичким водама или у калу невиђеног политичког примитивизма који власт свакодневно производи. Људи који лепо и смислено говоре, који се цивилизовано понашају и својом појавом импонују образованијој публици имају своје важно место на јавној сцени, али и у цивилизованијим друштвима технологија владања подразумева бруталност, бескрупулозност, непринципијелност и одлучност у спровођењу тешких одлука. Ово последње се учи кроз живот и политику, а независни интелектуалци најчешће нису имали прилике да ту вештину увежбавају.

Политички живот се у демократији одвија кроз партије и не виси у „независном” безваздушном простору. Независни кандидат нема политички ауторитет, нема сопствену базу која би га подржавала у међустраначкој борби или у унутарпартијским сукобљавањима. Иако формално независан, такав кандидат апсолутно зависи од оних који га предлажу и привремено подржавају, и од којих позајмљује политички ауторитет. Тако се постаје марионета на концу – немоћни талац партијских центара моћи. Такав кандидат обично служи само за једнократну употребу, а тако га доживљавају и његови привремени спонзори.

У историји је било независних, непартијских личности које су оставиле дубок политички траг, попут Бизмарка или Де Гола, на пример, али то су била нека друга времена и неки други људи. Таквих личности данас нема не само у Србији већ ни на светској сцени. Коначно, ако независни интелектуалац већ жели да уђе у политику, зашто пре тога не уђе у партију, у њој покаже свој политички дар и одатле се кандидује?

Искуство учи да независне личности брзо нестају с политичке сцене, како се то догодило, на пример, искусном Добрици Ћосићу, или како ће се то вероватно догодити мање искусном премијеру једне мале суседне земље. Искуство учи да чак и „партијски политичари”, када се одрекну контроле над својом партијом, могу неславно завршити каријеру. То се управо догодило некадашњем лидеру странке која је данас на власти.

Горе описана политичка логика важи и за фантазије о спасоносним, експертским владама. У сфери политике је много важније политичко него експертско знање. Премијери и министри не могу успешно функционисати без политичког ауторитета, без подршке партије и још уже, без свог партијског клана, својих политичких дужника и особа од поверења. (У Србији се може опстати на политичкој сцени и без јаког партијског упоришта само онда када постоји подршка неког снажног иностраног центра, али то је сасвим друга тема.)

На јавној сцени ће се можда наћи амбициозни, независни интелектуалци с прецењеном идејом о себи и свом новооткривеном политичком дару. Увек ће бити и доконих пензионера за које је политички ангажман разбибрига када већ нема партнера за шах или када су унуци негде далеко. Наравно, биће и оних часних људи који с најбољим намерама и осећањем мисије покушавају у позним годинама да уђу у политику – али то је материјал од којег се праве заблуде, а не политички лидери.

Тражење подобног кандидата међу личностима ван политичких партија потврда је дубоке политичке кризе и кризе ауторитета на расцепканој опозиционој сцени. Тај дефект се неће поправити избором независног кандидата. Све и да се догоди немогуће – да дође до промене власти – кључни дефекти политичког система само би се за тренутак прикрили, али се не би отклонили. Систем би убрзо доспео у кризу, а сазревање и нормализовање политичке сцене поново би било одложено.

Поновићу тезе које сам већ износио. За Србију би било од користи да смањи број посланика и да се посланици бирају директно, а не преко партијских листа. Србији су потребне две или три велике опозиционе партија с препознатљивом идеологијом и фракцијама које дају динамизам партији, а да при томе не угрожавају њен опстанак. Србији не требају нестабилне коалиције патуљастих партија које не би знале шта би с влашћу, чак и да је освоје. И најважније, Србији су потребни способни, озбиљни и зрели политичари за које је политика вокација. Формирање озбиљне опозиционе сцене је процес и захтева време, а опозиција је у Србији улудо проћердала већ десет година.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/