Nezavisni kandidati i slične zablude

U traženju kandidata koji bi na predstojećim izborima trebalo da izađe na crtu aktuelnom predsedniku Srbije, opozicija razmišlja o nezavisnoj ličnosti – kakvom intelektualcu od ugleda, integriteta i prepoznatljivosti. Reč je o provereno lošoj ideji, o nerazumevanju politike kao zanata, ili još gore, o nerazumevanju politike uopšte.

Nezavisne intelektualce ništa ne kvalifikuje za visoke političke funkcije. Nema nikakve garancije da bi neko takvog profila umeo da pliva u mutnim političkim vodama ili u kalu neviđenog političkog primitivizma koji vlast svakodnevno proizvodi. Ljudi koji lepo i smisleno govore, koji se civilizovano ponašaju i svojom pojavom imponuju obrazovanijoj publici imaju svoje važno mesto na javnoj sceni, ali i u civilizovanijim društvima tehnologija vladanja podrazumeva brutalnost, beskrupuloznost, neprincipijelnost i odlučnost u sprovođenju teških odluka. Ovo poslednje se uči kroz život i politiku, a nezavisni intelektualci najčešće nisu imali prilike da tu veštinu uvežbavaju.

Politički život se u demokratiji odvija kroz partije i ne visi u „nezavisnom” bezvazdušnom prostoru. Nezavisni kandidat nema politički autoritet, nema sopstvenu bazu koja bi ga podržavala u međustranačkoj borbi ili u unutarpartijskim sukobljavanjima. Iako formalno nezavisan, takav kandidat apsolutno zavisi od onih koji ga predlažu i privremeno podržavaju, i od kojih pozajmljuje politički autoritet. Tako se postaje marioneta na koncu – nemoćni talac partijskih centara moći. Takav kandidat obično služi samo za jednokratnu upotrebu, a tako ga doživljavaju i njegovi privremeni sponzori.

U istoriji je bilo nezavisnih, nepartijskih ličnosti koje su ostavile dubok politički trag, poput Bizmarka ili De Gola, na primer, ali to su bila neka druga vremena i neki drugi ljudi. Takvih ličnosti danas nema ne samo u Srbiji već ni na svetskoj sceni. Konačno, ako nezavisni intelektualac već želi da uđe u politiku, zašto pre toga ne uđe u partiju, u njoj pokaže svoj politički dar i odatle se kandiduje?

Iskustvo uči da nezavisne ličnosti brzo nestaju s političke scene, kako se to dogodilo, na primer, iskusnom Dobrici Ćosiću, ili kako će se to verovatno dogoditi manje iskusnom premijeru jedne male susedne zemlje. Iskustvo uči da čak i „partijski političari”, kada se odreknu kontrole nad svojom partijom, mogu neslavno završiti karijeru. To se upravo dogodilo nekadašnjem lideru stranke koja je danas na vlasti.

Gore opisana politička logika važi i za fantazije o spasonosnim, ekspertskim vladama. U sferi politike je mnogo važnije političko nego ekspertsko znanje. Premijeri i ministri ne mogu uspešno funkcionisati bez političkog autoriteta, bez podrške partije i još uže, bez svog partijskog klana, svojih političkih dužnika i osoba od poverenja. (U Srbiji se može opstati na političkoj sceni i bez jakog partijskog uporišta samo onda kada postoji podrška nekog snažnog inostranog centra, ali to je sasvim druga tema.)

Na javnoj sceni će se možda naći ambiciozni, nezavisni intelektualci s precenjenom idejom o sebi i svom novootkrivenom političkom daru. Uvek će biti i dokonih penzionera za koje je politički angažman razbibriga kada već nema partnera za šah ili kada su unuci negde daleko. Naravno, biće i onih časnih ljudi koji s najboljim namerama i osećanjem misije pokušavaju u poznim godinama da uđu u politiku – ali to je materijal od kojeg se prave zablude, a ne politički lideri.

Traženje podobnog kandidata među ličnostima van političkih partija potvrda je duboke političke krize i krize autoriteta na rascepkanoj opozicionoj sceni. Taj defekt se neće popraviti izborom nezavisnog kandidata. Sve i da se dogodi nemoguće – da dođe do promene vlasti – ključni defekti političkog sistema samo bi se za trenutak prikrili, ali se ne bi otklonili. Sistem bi ubrzo dospeo u krizu, a sazrevanje i normalizovanje političke scene ponovo bi bilo odloženo.

Ponoviću teze koje sam već iznosio. Za Srbiju bi bilo od koristi da smanji broj poslanika i da se poslanici biraju direktno, a ne preko partijskih lista. Srbiji su potrebne dve ili tri velike opozicione partija s prepoznatljivom ideologijom i frakcijama koje daju dinamizam partiji, a da pri tome ne ugrožavaju njen opstanak. Srbiji ne trebaju nestabilne koalicije patuljastih partija koje ne bi znale šta bi s vlašću, čak i da je osvoje. I najvažnije, Srbiji su potrebni sposobni, ozbiljni i zreli političari za koje je politika vokacija. Formiranje ozbiljne opozicione scene je proces i zahteva vreme, a opozicija je u Srbiji uludo proćerdala već deset godina.

Ekonomista

https://nkatic.wordpress.com/