​Медијална зарада за слајсове шунке

СРПСКИ ЈЕЗИК И НОВОГОВОР

Кад сам пре неколико деценија учио да возим, аутомобил је имао куплунг, бремзу, шофершајбну и анласер. Већ одавно су их заменили квачило, кочница, ветробран и механизам за паљење. Још којих двадесетак година раније, мој отац, кицош по природи, облачио се и понашао ком-ил-фо (како треба), познавао бонтон, био помало гамен (мангуп) и подједнако зазирао од клошара (бескућника) и нуво риш разметљиваца (скоројевића). Језик се стално мења; док енглески није постао глобални есперанто – превасходно захваљујући интернету и економској снази англосаксонског света – сви технички појмови стизали су нам из немачког, а модни и изрази за друштвено понашање и дипломатски језик ослањали су се, готово искључиво, на француски. Временом, пронашли смо (или створили) наше речи којима смо заменили оне стране, лоше посрбљене, и постали језички мање колонијално зависни.

Има томе већ дуго времена како госпођа Рада Стијовић, на страницама Културног додатка Политике, мисионарски покушава да научи народ (барем ону шачицу која још чита новине) добром српском језику; или барем да га одвикне од неких уврежених и одомаћених неправилности (требао сам, ради се о…, свашта нешто, стојим вам на расположењу итд.). Колико видим, њен напор је херојски и јединствен јер готово ниједна меродавна установа за очување и проучавање језика не осећа потребу да се огласи поводом све веће наказности језика којим не говори и пише само „сиротиња раја”, него богами и они који то не би смели да раде по опису свог радног места: новинари, уредници, телевизијски водитељи и коментатори, преводиоци телевизијских и филмских програма, све врсте јавних мислилаца. Да прескочимо политичаре којима језик, упркос природи њиховог посла, никад није био јача страна.

Језик је само повод и добар пример за оно што желим да схватим: који разлози, који скривени, архетипски комплекси терају читаву нацију да се страсно ачи, квари и дословно масакрира добар српски језик? У име чега наказно посрбљујемо обичне енглеске речи за које од вајкада постоје обичне српске речи, зашто стварамо бесмислене неологизме, заборављамо како се користе предлози, слушамо заглушујућу буку накарадног акцентовања? Да ли то радимо из жеље да тако испаднемо паметнији, ученији, модернији него што јесмо? Да потврдимо да смо у души и даље туђа колонија, епигони који изопачено опонашају – понекад не схватајући право значење речи – неке замишљене, „светске” узоре. Да ли је у основи свега само комплекс малог народа који тако страсно одувек жели да буде вееелики? Или је можда скоројевићки chic прихватања (не)културе фарми, задруга и полуписмене естраде која прераста у културолошки модел, надовезујући се на неотесаност хероја улице и малолетних криминалаца из деведесетих?

Буљон с јајетом

Дође ми да пукнем од смеха кад прочитам бескрајна душебрижничко-родољубива натезања око употребе ћирилице или латинице у контексу очувања српског језика; као да глупост не може подједнако успешно да се пише и једним и другим писмом. Поводом апсурдне (и потпуно неостварљиве) одлуке државе да се законом и казнама Србадија принуди на искључиву употребу ћириличног писма у Србији, недавно се огласио само проверени зналац српског језика Ранко Бугарски и позвао на здрав разум (а не само на Клајна), јавно се запитавши зашто ниједном од толиких брижника не смета систематско упропашћавање доброг српског језика, него их само брине којим ће се писмом то и даље радити. Али знамо да у ово данашње време здрав разум није баш на некој цени.

Није више реч о неком посебном подкултурном говору какав је, на пример, био шатровачки; језичке бесмислице, малограђанско такмичење да се изразимо „странски”, роје се на све стране: навикли смо се по дифолту (обавезно, аутоматски подразумевајући) на фокусирање (уместо усредсређивања), на граматички неправилан калк из енглеског најбољи икада (од best ever – уместо „најбољи до сада” или „најбољи свих времена”), на бенефит (корист), наратив (причу), стајлинг (уместо просто речено: стил), ивент (догађај), на серијал (серија), као што смо одавно равнодушни на понављане бесмислице у јеловницима наших ресторана (буљон са јајетом, хемендекс са шунком и јајима) или у рекламама (Like a Bosch, уместо „Као Бош”; sale и акција – уместо „распродаја” или „снижење”). Али као да нам то није довољно, „светски” језик се свакодневно обогаћује: нисам баш убеђен да ли наше баке, кад оду у самопослугу, знају шта су слајсови шунке и тарт од шљиве; тешко нама ако бисмо да се обавестимо о новим модним трендовима (тенденцијама, стиловима): недавно прочитах да се култна глумица енглеског позоришта Хелен Мирен нашла у средишту „beauty кампање” „Лореала” у Паризу и да је том приликом носила „сандале са стејтмент платформама”, „не зазирући од бјути искорака”. Опа, бато! Види ти несташну Хелен!

Моји фаворити за ову недељу су богами преузети из речника угледних културњака, а не помодара: наша цењена драмска списатељица тако еџектује касету (eject), немоћна да се присети да може и да је избаци, извади; учени позоришни критичар нам објашњава да Избирачица Косте Трифковића кореспондира с нашим временом, а привредни аналитичар једних од водећих српских новина без имало срама закључује да „медијалне зараде у Србији расту”. Друге новине, да не би заостале у језичком жонглирању, упозоравају да је извесни преступник ухапшен, али да није процесуиран (против њега није поведен судски процес). Чак и на страницама нашег Културног додатка – недавно је написано да је извесна уметница имала разлоге за своје поступке, „али да је то не аболира” (не оправдава, не прашта јој се). У не тако далекој будућности, ако овако наставимо, биће нам потребно титловање српских телевизијских програма и фусноте на крају новинских чланака. Да би задржали важност оне народне – Говори српски да те цео свет разуме.

Процедурал „Плава крв”

За крај остављам један мени посебно драг бисер из штампаног ТВ програма (вероватно најчитанијег дела дневних новина): препоруку да се свакако погледа „процедурал Плава крв”. Стварно се човек учи док је жив: знам да постоје телевизијске серије (па чак и серијали, добро де!), али признајем да за процедурале нисам знао! И даље немам појма шта је писац хтео да каже том речју што личи на име лека против хемороида. Ко би да се забави језичким квизом јер му је досадила полемика ћирилица–латиница, наћи ће прави златни рудник у коментарима телевизијских спортских репортера. Чини се да тражим длаку у јајету, али ми се чини да је подједнако лоше заборавити свој језик као и измишљати наказне туђице: да ли сте приметили да је један тим или спортиста сада „у проблему”?; раније је „имао проблем”. Тенисери погађају „из бекхенда”, а не бекхендом, играчи у полувремену „одмарају” (Шта: ногу? руку? душу?), а не „одмарају се”, а задихани кошаркаш репортеру „делује јако агитовано”.

Не брине ме што и даље сејвујемо, лајкујемо, форвардујемо; као што је account већ постао налог и као што већ качимо, а не аплоудујемо, нове речи за нове технологије добиће временом своје српске верзије; растужују ме побуде због којих људи – како школовани, тако и они други – замењују јасне и гласне обичне српске речи које су користили цео живот, неким измишљеним, накарадним, извештаченим туђицама чије значење ни они сами понекад не разумеју (ултимативно нпр. више се не односи на ултиматум, него на нешто што је до јуче било коначно, дефинитивно, као ultimate collection).

Још једном: језик је само добар пример за оно што нам се догађа – можда не само нама; образовање слаби упркос парадоксалној чињеници да је доступност информацијама демократизована и олакшана интернетом и друштвеним мрежама (према пре неколико година спроведеној анкети, половина београдских матураната не зна шта је Берлински зид); у доба кад је свако свој мајстор, без поузданих мерила квалитета, кад тиктокери, инфлуенсери и други самозванци представљају моделе једне културе која све више постаје естрада лишена садржине, наметнута медијски од стране сумњивих промотора, језик такође постаје хировита играчка незналица које муњевитом брзином односе превагу над језиком којим би требало да се изражава наша културна, духовна, научна и интелектуална баштина. Комплекси ниже вредности гоне нас да се китимо туђим перјем, чак и кад је оно вештачко, рашчерупано и неукусно дречаво.