Парада кроз Поморавље

Драган Марковић неспорнa je политичка и медијска атракција наших дана, али и човек чије се име са специфичним поштовањем изговара кад је реч о одбрани Србије – од караула до Генералштаба и од земуница до кабинета министра.

Шта је то, сад већ моравска легенда, урадила за систем одбране и Војску Србије рекавши своје судбоносно да испред кума из СПС-а и старог свата из ПУПС-а? Много, и стратешки значајно за тај државно-партијски сегмент, па је сад актуелна цивилно-војна гарнитура вероватно на мукама какав ритуал захвалности да му приреде: има ли смисла отварати у Јагодини какав центар за самоискупљење официрских кадрова претходних (црних) режима како би се и они укључили у долазећу евроатлантску бујицу. Или, бар следећу војну параду организовати кроз Поморавље са све трибином на месту оног кечерског ринга?

Палмино да или не вагало је или останак Шутановчевог тима „специјалиста опште праксе”, или устоличење Делићеве „екипе снова”, озбиљно персонално припремљене за преузимање одбрамбеног поседа. Епилог прстеновања Милошевићевих и Ђинђићевих следбеника оставио је радикала Делића по страни, док ће демократа Шутановац наставити да несметано амбалажира српску војску према директивама из центра српских надања.

Занимљивом се чини и теза на каквим би се испитима лојалности нашли актуелни генерали и на каквом би се престројавању обноћ радило да је стамени Моравац рекао „не” Вордсворту и Тадићу. Једино истанчани афинитети посматрача, познавање војне машинерије и онај исконски редослед напуштања брода који тоне могли би дочарати општу слику стања у војном врху у очекивању Палминог yes or not. Тек, мајстор сцене из Јагодине није дозволио радикалски ватромет.

Избегао је, дакле, командујући трио (ВК – МО – НГШ) своје Сциле и Харибде и сад хвата ветар у леђа релаксирајући се у предаху од туробног сна о Делићевом походу на војне кабинете и команде. Гледали смо како је скупштинском чаролијом ,,127 за” моравски поветарац зауставио претећи земунски цунами.

Следи ли након ових „иглених ушију” икакво проветравање Министарства одбране, можда ојачавање каквим Палминим талентима? Види ли Крунска улица, ако већ не признаје, нестручност у свом феуду силе? Примећује ли се тај раскорак између лаичког хтети и професионалног умети? Шта значи министрова оцена одличан дата ономад вежби речних снага кад су егзалтирани експерти око министра први пут у животу видели брза пловила и ратни амбијент у врбаку? И тако, од вежбе до вежбе, од параде до параде, од одличног до непоновљивог.

Шта сад са декларацијом о војној неутралности Србије? Чека ли тај документ суспензију и поништавање од новокоалиционе групације, те излазак из реторичке илегале по питању евроатлантизма? Декларација је, кобајаги, и даље на снази, али свемоћни војни „менаџмент” не губи време и ради као да тај папир највишег законодавног тела државе никад није ни донет.

Актуелни Моравац је кључно заслужан и за компатибилност појединих аспеката самовоље Милошевићевог и Тадићевог командовања отаџбинском војском. Колико је закон, бар по питању хиперпродукције (и каквих) генерала био изиграван у оном режиму, толико се то ради и у овом. Како су онда на кључна војна места постављани партијски подобни кадрови, тако је и данас. Милошевићеви генерали су уживали пуну заштиту од свега и свачега, а ни овим Тадићевим не може нико ништа.

Да је, коначно, у лицитирању министарствима, Дачић затражио запоседање војног ресора сигурно би му Тадић изашао у сусрет. А како је лидер СПС-a негде изјавио да се не осећа компетентним за ту делатност вероватно би Шутановца заменио Дачићев џокер, коме је као и актуелном министру прво радно место било - помоћник министра полиције. А то је већ „светска референца у локалним оквирима”.

Војни коментатор