ММФ алиби за „резање” јавне потрошње

Жељу нове министарке финансија да иза креирања економске политике поново стане и Међународни монетарни фонд економисти углавном благонаклоно гледају. Међутим, поједини стручњаци у томе виде заклањање иза „леђа” моћног међународног „финансијског полицајца”. Јер, ипак ће неко морати да саопшти горку истину која гласи – повећавање плата, обећаних пензија и уопште јавне потрошње не може да буде без покрића.

За Србију би било добро да што пре склопи нови аранжман са ММФ-ом јер би, како је образложила министарка финансија Диана Драгутиновић, земљи у транзицији, изложеној разним шоковима, добродошла помоћ у креирању економске политике. Аранжман са Фондом обавезује на вођење одговорне економске политике, а позитивна оцена сигурно би помогла да Србија брже добије статус кандидата за ЕУ.

Та идеја није нова, каже др Јуриј Бајец, професор Економског факултета. Србија би аранжманом са ММФ-ом добила моћног партнера за проверу предлога закона и мера које наша земља мора сама да спроведе. Он подсећа да смо у првој години транзиције били успешни јер смо имали чврсту сарадњу са Међународним монетарним фондом и Светском банком.

– Далеко од тога да су њихове препоруке чаробни штапић, као готово решење за све проблеме, али је добро уважити сугестије. У сваком случају, таква врста аранжмана не обавезује, али помаже нарочито зато што он сигнализира инвеститорима да је Србија спремна да води реформску политику и да о томе равноправно расправља с водећим финансијским организацијама – истиче професор ЕФ.

Искуства земаља које су окончале транзицију су различита јер су и околности биле другачије. Не треба преписивати рецепте ММФ-а већ се треба трудити да у равноправном дијалогу са њима дођемо до оних решења која помажу да се постигну основни принципи у економији коју је влада прихватила. Међународни фонд увек инсистира на смањењу инфлације, али на нама је да дођемо до економског и социјалног решења како да је смањимо.

Горан Николић, сарадник научноистраживачког центра Привредне коморе Србије, речи министарке тумачи као намеру да води одговорну рестриктивну фискалну политику и да не дозволи да државна каса буде у мањку. За то би јој од велике помоћи био управо мониторинг ММФ-а.

– Корист је двострука. Министру финансија је, уз надзор Фонда, лакше да спроведе рестриктивнију политику, смањи давања и ућутка колеге министре који траже паре. С друге стране, уколико Србија буде „добар ђак”, добиће позитиван извештај ММФ-а–а, а та препорука значи повећање кредитног рејтинга, ниже трошкове финансирања и углед у очима страних инвеститора – објаснио је Николић.

Свакако је пожељно да нас Фонд надгледа, као и да зада одређене параметре макроекономске стабилности, слаже се и економиста Миладин Ковачевић. Нови аранжман са ММФ-ом по њему је пре свега неопходан зато што нам прети дестабилизација спољњег дуга.

Ако хоћемо да избегнемо економско самоубиство, треба да сарађујемо са Фондом, не спори ни професор др Данијел Цвјетићанин. Али, по њему би било далеко поштеније да се о томе говорило у време председничких и парламентарних избора. Уместо тога, како додаје, јавност је масовно „кљукана” информацијама о повећању пензија, запошљавању, социјално одговорној влади. Упркос томе што се зна да простора за повећање јавне потрошње нема. Садашњи и тадашњи министар финансија, подсећа он, ћутали су иако су обећања политичара у предизборним кампањама у супротности са основним економским законитостима.

– Сада се у помоћ позива ММФ. Неко треба пензионерима да каже да нема ништа од повећања пензија, него напротив – следи смањење. Неко треба да каже и да неће бити повећања плата. Објашњење владе ће гласити – тако тражи ММФ. Јер, Фонд је одувек препоручивао смањење јавне потрошње, пензија и социјалних давања – указује Цвјетићанин.