Самит селективних демократа

Демократија је дуже од деценије на силазној путањи, угрожена на разним тачкама света, а председник САД је намеран да у „години акције” одлучније промовише поредак заснован на либералним вредностима Запада.

„Америка се вратила”, изјавио је Џозеф Бајден у јуну, а шест месеци касније, 9. и 10. децембра, организује виртуелни Самит за демократију од којег очекује да потврди његову улогу лидера слободног света.

Учеснике видео-конференције Бајден ће суочити са „највећим геополитичким изазовом 21. века”: одбраном демократије од аутократије, што је основна идеолошка поставка спољне политике вашингтонске администрације. Друге две теме су борба против корупције и промоција поштовања људских права.

Које државе позвати, које изоставити? Коначна листа од 110 земаља је микс либералних демократија и полудемократија, али и држава са изразито снажним ауторитарним карактеристикама.

Бајден очекивано није позвао Русију и Кину, две земље које које су геостратешки ривали Америке и не испуњавају критеријуме Фридом хауса, главног светског арбитра за процене демократских слобода.

Изостављајући Кину а позивајући Тајван, амерички председник је себи створио највећи проблем. Иако је Вашингтон Тајван назвао „учесником”, а не „нацијом”, Пекинг не крије бес због позива територији коју УН, али и САД од 1979, признају као део једне Кине. Кина је самит оценила као „велику иронију” и понавља да „демократија припада читавом човечанству”.

Москва такође брани становиште да није на САД да прописују шта је демократија. „САД сада, нажалост, желе да исцртају нове линије подела и да земље поделе на добре, по њиховом мишљењу, и лоше, такође по њиховом мишљењу”, изјавио је портпарол Кремља Дмитри Песков.

Листа је изазвала реаговања у распону од оштрих критика преко конфузије до порука да би Бајден прво требало да се позабави ерозијом демократије у сопственој земљи а не да подучава друге. Критичари су посебно гласни после ауторитарних тенденција власти Доналда Трампа, његовог континуираног одбијања да призна прошлогодишњи изборни пораз и напада на Капитол 6. јануара.

Бајден покушава да се што брже ослободи политике конфронтације свог претходника и да на глобалном нивоу промовише приоритет своје спољне политике, али проблематична листа учесника самита наговештава да ће уместо великог окупљања виртуелни скуп додатно поделити свет.

Вођен сопственом амбицијом, амерички председник је изгледа отишао предалеко. Уместо да се ограничи на круг од 77 држава које су по оценама из извештаја Фридом хауса за 2021. „слободне” или потпуне демократије, проширио је листу са барем 19 које не испуњавају критеријуме. Међу њима је и осам проблематичних: Ангола, Демократска Република Конго, Ирак, Кенија, Малезија, Пакистан, Србија и Зимбабве.

Утврђивање учесника једног тако великог дипломатског окупљања је несумњиво сложен процес који је окончан више бирократским књижењем америчких геостратешких интереса него суштинским уважавањем критеријума демократије. Украјина је позвана као контрабаланс Русији, што је и улога коју имају Филипини наспрам Кине.

Позване су све остале велике земље попут Бразила, Индије, Индонезије, Нигерије и Пакистана иако су суочене са озбиљним демократским назадовањем, популизмом и политичким насиљем. Критеријум величине и утицаја био је пресудан, али организатори су се потрудили и да позову око 30 микродржава чије је становништво мање од милион људи.

Европа са 39 учесника предводи листу. Следи 27 земаља западне хемисфере, 21 из Азије/Пацифика и субсахарске Африке, док је најмање учесника са Блиског истока, северне Африке, јужне и централне Азије.

Мађарска је једина чланица ЕУ без позива, али јесте Пољска иако обе промовишу „нелибералну демократију” док их партнери из уније озбиљно критикују због урушавања праве државе. Ван самита остаће и Турска, кључни амерички савезник унутар НАТО-а. Позивар је решен да због ауторитарности казни и Виктора Орбана и Реџепа Тајипа Ердогана и да им тако одмогне уочи избора који их чекају.

Бајден је тек други председник римокатоличке вере, недавно је посетио папу Фрању, али зашто је искључио Свету Столицу? По ком критеријуму су из Европе изостали Лихтенштајн, Монако или Сан Марино?

Са западног Балкана Србија се нашла на списку иако Фридом хаус категорише Србију као „изборну аутократију”. Позвани су сви из региона, сем Босне и Херцеговине, вероватно зато што би морало да је представља тројно председништво, а Милорад Додик је на црној листи Стејт департмента.

На списку је више бивших совјетских република, попут држава Балтика, Грузије и Јерменије, али нема Азербејџана, Казахстана и Узбекистана.

Очито је да су састављачи листе имали доста проблема кога да, сем Израела, позову са Блиског истока. На крају су изостављени кључни савезници у арапском свету, попут Египта, Саудијске Арабије и Уједињени Арапски Емирати, што би било разумљиво по степену њихове ауторитарности, али зашто нема Катара, Марока или Туниса када је већ позван Ирак?

Дилеме ствара и Африка јер је позвана тек трећина земаља, осведочених америчких пријатеља или оних које показују тек прве знаке либерализације, док су изостављене земље које су по критеријумима Фридом хауса пласиране боље од барем половине са листе.

Позвани су Индија, Пакистан и Филипини где су уочљиве ауторитарне тенденције. По ком критеријуму нема Бангладеша, Сингапура или Шри Ланке? Могуће због растуће сарадње са Кином. Списак Латинске Америке мање је контроверзан, иако збуњује позив Бразилу који последњих година бележи озбиљне демократске дефиците.

Листа је веома слична оној са скупа Заједнице демократија одржаног у Варшави јуна 2000, мада је тада Русија сматрана потенцијалном демократијом. Та америчко-пољска иницијатива завршила је неславно. Бајден то свакако има на уму.

Амерички председник од учесника очекује посвећеност одбрани демократије и људских права, али како ће се та обећања мерити и како ће се спроводити у живот, није познато. Сем амбиције, неопходан је и осећај за реалност.

Уколико се све сведе на уопштена и банална саопштења која ће сви здушно подржати, питање је да ли овај самит може да представља преломни тренутак, да у времену које пристиже охрабри стварне реформе и прекине деценију демократског назадовања? Свет већ има довољно декларација о људским правима и демократији. Још једна не мења много на ствари.