Удар на српско јединство

Специјални амерички изасланик за западни Балкан Габријел Ескобар изјавио је недавно пред конгресменима да је лично позивао лидере политичких странака у Републици Српској да се супротставе захтеву Бањалуке, односно Милорада Додика, да се врате надлежности Републици Српској по слову изворног Дејтонског споразума, које су протеклих година у стилу неоколонијалистичких намесника брутално одузели разни Ешдауни, Петричи, Вестерндорфи, Шилинзи, укључујући и Инцка... Можемо ли замислити да је неко, на пример из Москве или Пекинга, носилаца „малигног утицаја” по западном наративу, тако нешто чинио у Србији? Позивао страначке вође и од њих нешто захтевао? То би, наравно, било сматрано дрским мешањем у унутрашње ствари једне суверене државе, због чега би Запад с правом реаговао осудама. Зато овакво „признање” г. Ескобара – које је добило подршку тзв. демократског Запада – говори о нарастајућој осорности која ће се примењивати кад је реч о КиМ и РС, односно српском народу у региону.

Лично позивајући страначке прваке у РС да се супротставе захтевима Бањалуке, Ескобар је манифестовао мањак политичке и дипломатске уљудности, али и покушао да се конгресменима представи као реинкарнација „булдожер дипломатије”, која је у неком времену била на сцени. То што би г. Ескобар желео да у вези с питањима Републике Српске и Косова и Метохије, Србије и српског народа, прораде Холбрукови „булдожери” као деведесетих година прошлог века, да се све решава претњама, застрашивањима, уценама, па и „милосрдним анђелима”, ипак је давнопрошло време.

То, међутим, не значи да овакво ударање испод појаса треба занемарити. Треба га примити к знању. Утолико пре што је политика нове америчке администрације враћање кадрова из деведесетих, макар били и пензионери, поново на ово подручје, јер, по њима, још нису завршени послови у вези с КиМ и РС како су то САД замислиле. А циљ је да се Република Српска утопи у некакву грађанску БиХ по моделу Бакира Изетбеговића и његовог СДА, на линији учења његовог оца Алије и његове Исламске декларације, а да се Србија одрекне Косова и Метохије „обостраним признањем”. Србија је чланица УН и није јој потребно признање, а поготову не неког провизоријума који би хтео да се зове држава.

Гађаће се, условно речено, на српско јединство кад је реч о националним и државним интересима. Свесни су западњаци да много шта не могу више да остваре намесничким и прокураторским наредбама, па сада треба изазвати српско-српски сукоб. Отуда и Ескобарово лично позивање страначких лидера у РС.

За сваког Србина с ове или оне стране Дрине незамисливо је да ће неке странке прихватити Ескобарове „поруке” и занемарити како је и на чијим темељима створена РС, а да сада неко жели да је утопи у масу која се зове бошњачка држава, где ће сви други бити грађани другог реда. Баш како је записано у Исламској декларацији Алије Изетбеговића. Незамисливо је да ће неке странке у РС кренути тим путем. Питања за оне који слушају „сугестије” са Запада гласе: Треба ли због грама власти довести у питање опстанак РС и како неко може тражити страначку популарност и преузимање власти на признању отимању Косова и Метохије?

Виола фон Крамон, политичка ћерка Јошке Фишера, најватренијег заговарача бомбардовања Србије и творца познатог „Фишеровог плана” да се Србија мора протерати с Косова и Метохије и ставити под контролу УН (о чему смо читали у фељтону „Политике”) шетала се недавно Београдом. Лобисткиња Албанаца на Космету наводно је дошла у Србију да подржи политичке партије које се боре за „зелене принципе”, али је, у ствари, јасно, с дозом дрскости, рекла да Србија мора да призна Косово, да су акције Куртија на северу владавина права, па чак и да владајућа странка представља опасност за демократију у Србији. Све су то слушали из групације чији су се представници до јуче позивали на Тању Фајон, а сада подржавају принципе и политику Фон Крамонове. Она није дошла овде да би некоме помогла у заштити животне средине, јер се литијум ископава и у Немачкој, већ да разара српско ткиво кад је реч о Косову и Метохији и Републици Српској. Пред политичким лидерима тих странака најавила је да ће се мењати немачка спољна политика према Србији.

Зато Србима остаје само – јединство. Сада се свом снагом атакује на њега. Оно што су чинили Ескобар и Виола фон Крамон потврђује да је разарање српског ткива и брисање идентитета њихов најважнији задатак.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац