Албанци воле плазму

Српски министар трговине Слободан Милосављевић изјавио је да је важно одржати и ојачати трговинске везе са Косовом и Метохијом. Срећом, Албанци воле плазму, па добар „пролаз” могу очекивати и остали познати српски производи. Уосталом, на Косово и Метохију највише извозе Срби, Македонци и Немци, а са Космета производи најчешће одлазе у Македонију, Србију и Албанију (38,9 одсто укупног извоза Покрајине).

На косовском тржишту најтраженији су српски прехрамбени производи, пића и цигарете, који чине 30,7 одсто увоза из Србије. Албанци од Немаца најчешће купују аутомобиле (48,1 одсто увоза из Немачке у Покрајину).

Ради борбе и очувања доброг положаја на косовском тржишту, Милосављевић ће, како каже, учинити све да раздвоји економске од политичких тема, што му је, уосталом, и посао. „Помоћи ћемо сваком ко жели да купи било шта из Србије, под било којом марком. Ако партнер са Косова хоће да купује робу из наше земље, а домаћа фабрика хоће то да произведе и то се уклапа у њихове калкулације, помоћи ћемо му у томе и имаће подршку државе”, рекао је министар.

Носталгија према СФРЈ на Космету не може да се пореди са, рецимо, оном у Македонији где се „јафа” кекс редовно грицка, али се без обзира на емоције наше уље продаје „као алва” у косметским дућанима. У албанском делу Митровице зејтин још поистовећују са „дијамантом”. Тржиште ипак има одређене принципе који функционишу чак и на Балкану, а Србија, према речима министра Милосављевића, не треба олако иностраним произвођачима да препусти рафове у маркетима јужне покрајине, где почасно место заузима и вода „хеба”.

Мики Михајловић, директор владине агенције за односе са медијима и добар познавалац косовских прилика, рекао је да је било неколико покушаја удружења са Космета да бојкотују српске производе, али су они пропали.

– На том тржишту простора има за продају нашег уља, брашна, млека, заправо стратешких производа, које није исплативо довозити из других земаља јер превоз и те како утиче на њихову цену. Нафту и струју такође можемо да понудимо, а посебно вештачка ђубрива и, можда, највише грађевински материјал – објаснио је Михајловић.

Цигле, цреп и дрва, истини за вољу, нису ни престали да се извозе у јужну српску покрајину. За грађевински материјал важи правило да не може да се вози далеко јер је неисплативо.

– Нико из Призрена неће да купује циглу из Турске. Не зато што не ваља, већ зато што би то било скупо. Ако хоћемо у тржишну економију, онда морамо да се прилагодимо њеним захтевима. Не видим да је политика ту пресудна. Не видим ни зашто српски произвођачи не би на амбалажи написали упутство на албанском језику – рекао је Михајловић.

Марија, наша саговорница из северног дела Косовске Митровице, у набавку често иде у јужни, албански део. Разлог су ниже цене у тамошњим продавницама, чак и српских производа.

– Још пре рата важило је правило: „Ко продаје уље Албанцима као да продаје воду у пустињи”. Зашто је наше уље јевтиније у јужном делу, не знам. Има ту много „царинске гимнастике”. Чувену „Имлекову” „кравицу” Албанци радо купују. И ја је купујем у њиховим продавницама јер је јевтинија него у оним на северу – рекла је Марија.

Додуше, пазаре понешто и Албанци у српском делу града, углавном гориво. Тамо кошта 75–80 динара јер је Влада Србије укинула плаћање акциза на Космету где живе Срби.